24A_0098
U VAZDUHU · kolumna

Stigla mi je juče poruka da nije dobro. Telefon je vibrirao neko vreme, poruke su stizale jedna za drugom, a vesti su bile sve lošije i lošije. Dok pokušavam da shvatim šta se desilo, oblačim prvo što mi padne pod ruku, s predumišljajem da ipak moram da izgledam lepo, čak i kad se sranja dešavaju. Ne pravim pitanje kada treba pomoći prijateljima, zaboravljam da postoji bilo koja moja neodložna obaveza i odlazim direktno na izvor požara da pokušam da ugasim vatru.

Piše: Jordan Cvetanović

Dok užurbano hodam smišljajući reči utehe koje su potrebne u ovakvim situacijama, kroz glavu mi prolazi jedna morbidna misao da pomalo i uživam u ovakvim situacijama, koliko god da to paradoksalno zvuči. Razmišljam kako sam još od te situacije rata u Sarajevu, počeo da oživljavam samo onda kada je neka frka, kada mora brzo da se reaguje i neko da se spašava. Kao neka patronažna sestra koja obilazi ranjenike na livadi posle bitke i gleda kome sve treba da se pomogne, ostvarenje sebe vidim u toj herojskoj misiji zalaganja za tuđe živote. Ne znam koliko je to baš zdravo, ali sad već kad sam tako nabaždaren još od malena, bolje da iskoristim taj potencijal i darujem ga svima kojima je potreban. A naročito prijateljima koje neizmerno volim. Međutim, s druge strane, mislim da je to i malo neka sebična potreba da se zaboravi na sopstveni život, da se na trenutak mozak isključi i počne da brine o drugim problemima. Preplavljuju me neke čudne emocije, koje više ne mogu ni da definišem, obuzima me neka neizmerna tuga, kao kada vas zapljusne voda iz lokve kroz koju je prošao automobil u nenormalnoj brzini, ali znam da moram da budem pribran i umesto da plačem u nečijoj tužnoj situaciji, da jednostavno radim kontru. Da skrećem s teme. Da zabavim. Da zasmejem. Da obradujem. Da na par sekundi učinim da se čini da se ništa nije desilo, da će se život vratiti u normalu i da ćemo ponovo moći da živimo kao i pre nego što se nešto tako ružno desilo.

Mislim da ne umem da tešim ljude, jer sam često i sam neutešan. Koliko god mi ljudi želeli dobro i govorili savete iz najboljih namera, meni bi bivalo sve gore, jer sam jednostavno odlučio da patim. Takav sam, takav mi je i otac, takvi smo svi u porodici, teško nam je bilo šta reći, jer „mi znamo najbolje“. Zato se i ne trudim da utešim druge, jer mi se to uvek čini kao gomila fraza koje se pretvaraju u nekakvu utopiju koja postaje laž. Okej mi je da se određene situacije posmatraju pesimistično, kao da više nema nazad, jer isto tako znam da će doći trenutak kada ćemo morati da se pomirimo sa onim što nam se dogodilo, bez da razmišljamo zašto. Stvari se događaju bez povoda, iako dosta toga znače. Oblikuju nas, menjaju i čine da budemo otporniji kada dođe neki novi talas pun kamenja koji nas preklopi u plićaku. Ali, na kraju, većina izađe iz vode na obalu da se osuši i prebroji koliko modrica ima.

Gledam kako joj se suze slivaju niz lice i neprekidno ponavlja da ima osećaj da nije prisutna. Razumem je, skroz je razumem, ali ćutim. Imam utisak da šta god da joj kažem u tom trenutku pogrešno je. Ne mogu čak ni da je zagrlim, jer mi je i to patetično. Verovatno za mnoge delujem kao santa leda zaronjena u duboko more, ali u meni se sve slama, hteo bih čak i da vrištim, ali mirno sedim i pokušavam da smislim šta bismo mogli da radimo osim da vadimo maramice iz kutije. Iako ima pogled uplašene srne u šumi koja je izgubila mamu, želim da joj pružim taj osećaj da ćemo sada morati nastaviti da trčimo sami. Da još u svemu ovome ne naiđe i lovac.

Dan završavam umoran i smožden. Ništa mi nije bilo teško da radim, ali sam umoran i mozak mi radi trista na sat. Naravno da ne mogu da spavam. Slušam automobile koji prolaze u gluvoj noći i prave žurku senki na zidu moje sobe. Pomišljam da je to možda najlepši deo ovog dana koji me po ko zna koji put podsetio koliko se svačiji život drži na staklenim nogama, bez obzira koliko mislimo da stojimo čvrsto na zemlji.

photo-1451187580459-43490279c0fa Kraj svemira i početak zemlje bty Žena na ivici nervnog sloma: Ljudi iz vode 22A_0163 Prozor u dvorište: Lagani pad ryoji-iwata-697773-unsplash Ivan Tokin: Kad bi znala · · · · ·