Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Ponekad mislim da uopšte nisam svestan gde živim. Vreme munjevito prolazi, a ja se udobno krijem pod staklenim zvonom. Imam utisak da držim oči širom otvorene, međutim, u većini slučajeva pronalazim neku iskrljivljenu, isuviše idealističku predstavu o ljudima, da me samo korak svaki put deli od dubokog razočarenja.

Sedim tako, prekštenih nogu za šankom, sa čašom vina ispred sebe, palim cigaretu za cigaretom i posmatram svet kroz oblak dima. U tom potpunom magnovenju i pomračenju ljudskog uma tražim ono nešto s čim se valjda svi rađamo – toplinu. Nažalost, kod većine grejanje gotovo i da ne radi. Ili i još gore, radijatori su skroz mlaki.

Ne znam osobu koja tokom radnje nedelje ne odbrojava dane do vikenda, početka tog privida da smo ipak slobodni ljudi. Onog trenutka kada mozak dobije informaciju da se iluzorna sloboda približava, tamo negde petkom pred kraj radnog vremena, oko četiri, pola pet, bujica endorfina se sjuri u glavu. Onda poput deteta koje je pušteno s lanca, zbunjeno i neurotično tragate za uzbuđenjima koje će u roku od dva slobodna dana vaš život pretvoriti u do tada neviđenu premijeru. Tada sledi čuveno pitanje: gde idemo?

Nema lepšeg osećaja od petka veče kad stojite u donjem vešu na sred stana, očajni što zaista više nemate šta da obučete i pokušavate da imitirate pokrete pevača koga ste pustili u pozadini da vam podigne raspoloženje. Niko nije smešniji od mene koji pred svaki izlazak uvežbava pokrete i misli da može da prati koreografiju Bijonse iz „7/11“ ili Rošin Marfi iz „Familjar filing“ bez ikakvih problema. Sa čašom džin tonika u ruci, dok se kockice leda sudaraju, toliko se zanesem i đuskam do iznemoglosti da bi se i sama priprema za grad mogla nazvati kompletnim izlaskom. Krajičkom oka posmatram tu osobu u odrazu ogledala, željnu da joj se desi nešto spektakularno kao u spotu Sebastijen Talijea, koja neće prestati da se nada da će i ovo veče biti nestvarno, jer će svi okolo biti mokri do kole kože, čekajući da se susretnu sa narednim jutrom.

Kada konačno, posle milion presvlačenja izađete među ljude, opije vas vazduh velegrada, žamor čaša i staklenih flaša, eho svežih tračeva. Dok ispijate ko zna koju turu pića i sa prijateljima po ko zna koji put konstatujete poznate životne stavove, povremeno podižete glavu da vidite da li je neko ušao i provetrio prostor energijom. Mahnete poznaniku u prostoru, izraz lica nikako ne sme da ostavlja dojam da nemate pojma o kome se radi, prijatni ste do maksimuma, u nadi da će oblak dosade da se preseli iznad nečije druge glave. Ljudi tako kao pomahnitali, jedino što rade, neprekidno bulje u telefone – viber, tinder, grindr. To vam je ta kolektivna hipnoza zvana skrolovanje. Anksioznost, ako niste znali, mogu da vam ublaže dva prsta koja traže i traže i traže i traže i traže spas u beskraju. Kao što reče jedan fini gospodin, filozof i socijlog, Zigmunt Bauman, trend traženja srodnih duša preko Interneta se graniči sa onlajn kupovinom. Ako želite novu jaknu, dobijete katalog. E, pa tako vam je i sada ljudima. Ponuđeni u fiokama iz kojih vire, odnosi dve individue se svode na kupovinu slike o idealnom čoveku iz vaše glave. Sve u svemu, „novo“ je i u ovom slučaju jako bitan faktor.

Paralisan pričom, dimom i opservacijama od kojih mi se vrti u glavi, više nisam siguran da li treba ići dalje u provod. Euforija iz spota Bijonse od malopre svela se na radio muziku u toku dana žalosti. Na povratku do kuće, ono što mi istinski greje dušu je pomisao da ću čim operem zube tako slatko utonuti u san u kome nikada nema lošeg provoda.

Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Kako komentarišete smrt? Ego Srećna domaćica: Ego Bucati u radnoj sobi Pouke iz prošlosti: Vanzemaljci, u pomoć! 09032016a Vetar i zastave: Hiljadugodišnja kiša