Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Sedim tako na aerodromu, mamuran, slomljen, sanjivo gledam u monitor i čekam da izađe novo vreme leta koji će da me odvede „kući“. Ne znam da li mi je ovo kuća, ali ajde ovde živim već dosta dugo, međutim ništa ne osećam kada točkovi dodirnu pistu, osim zujanja u ušima.

Odlazim do automata za kafu, prebrojavam preostale evre u metalu, guram ih u procep mašine i posmatram kako kafa curi u mleko i pravi bućkuriš. Razmišljam kako kafa nije dobra za mamurluk, negde sam to pročitao, ali svejedno moram da prekratim vreme, jer ima puno da se čeka do bordinga.

Dok nosim vruću, plastičnu čašu u ruci, šetam se i analiziram ljude koji mi dolaze u susret. Svako od njih unezvereno traži svoj gejt. Zanimljivo je da ljudi na aerodromima uvek izgledaju kao da kasne. Stvori se neka neobjašnjiva nervoza, valjda još u trenutku kada vas carinici istresu iz gaća, iako je moja saputnica ovog puta prošla kontrolu, sa znatno više tečnosti nego što je dozvoljeno, tako da su ti dektori čista izmišljotina. Koliko je samo nebulozna ta globalna sumnja da smo svi potencijalni teroristi, samo zato jer smo sa sobom poneli višak parfema ili kreme za ruke. Mada, najsimpatičniji su mi pripadnici našeg naroda koji ambiciozno žele da unesu na let teglu džema ili ajvara, kao „ali, domaći je“. Zamišljam sve te carinike kako u pauzama jedu i mažu na leba sve te silne dijasporske zimnice, kako tamo negde iza monitoringa i „granice“ kriju neki špajz zaplenjene robe naših majki i baba i uživaju u ukusima.

Pušenje je naravno zabranjeno svuda, a naročito na aerodromima. Postalo je lakše naći sobu za molitvu, nego prostor gde slobodno čovek može da zapali cigaretu. Izolovani, kao crne ovce, u ogromnom oblaku dima, stoje tako u tim staklenim boksovima i tresu pepeo kao neki psi u karantinu. Zanimljivo je zapravo koliko neke zabrane i protivljenja ljudi mogu da odu daleko i da postanu ektremizam. To sa zabranom pušenja, na primer, je takođe metastaziralo preko svake mere, da je došlo krajnje vreme da se pušači zaista zaštite i bore za svoja prava. Ljudi su spremni da budu u zadimljenom klubu, bez ventilacije, pa da se ne bune, ali zato im žestoko smeta kancerogeni dim u prostranstvima poput aerodroma, dim prosto štipa za oči, a i „postoji“ šansa da neko pikavac baci baš na vaš avion.

Kada putujete lou kost kompanijom na produženi vikend, najveći strah je onaj procep u koji vas teraju da gurnete svoj lični prtljag. Ponekad mislim da u njega ne može da stane ni američki Vog, a ne bilo kakav kofer, jer je sve napravljeno da vam se ipak uzmu pare, s obzirom da ste dobro prošli sa cenom putne karte. Iako ste prethodno dobro proučili pravila avio kompanije, gde prosto naučite da se lični i kabinski prtljag i te kako razlikuju, vata vas panika da ćete za par gaća i jednu presvlaku morati da platite dodatno, jer vam dimenzije torbe nisu onakve kako je to navedeno. Čak sam u fazonu da mislim da dimenzije te kutije na aerodromu zapravo nisu tačne, i da se ono što piše, ne slaže sa realnošću. Kapiram da su računali na to, da niko normalan sa sobom nema metar da to zaista i premeri, pa da ih tuži i debelo zaradi, pa da može da putuje kompanijom kojom hoće.

A onda sam ušao u avion, seo na svoje mesto, vezao se i mirno saslušao demonstraciju u slučaju pada aviona, zabrinut nad činjenicom da se nikada do sada nisam usudio da koristim svoj mobilni telefon u toku leta, jer ipak verujem da zbog jednog poziva možemo da se survamo. Verovatno je i to, još jedna u nizu glupavih izmišljotina, kako bi nam bar malo skrenuli misli sa večne teme o poslednjem danu i početku naše smrti.

Do Soluna sto somuna Žena na ivici nervnog sloma: Do Soluna sto somuna Ulični hodač, foto: Siniša Dugonjić Ulični hodač: To je ta tvoja Savamala? 104 ilustracija city Ivan Tokin: 104 Srećna domaćica Srećna domaćica: Noć