__7_0543
U VAZDUHU · kolumna

Kraj godine je uvek nekako tužan. Bez obzira da li podvlačite crte, sumirate, preispitujete se ili donosite važne odluke, tužno je. Ima nešto duboko melanholično u toj slici novogodišnjih praznika: lampicama koje se pale i gase na nečijem prozoru u gluvo doba noći. Ili polu-izduvani Deda Mraz koji visi na nečijem balkonu. Smoreni tata koji vuče iskomadano svinjsko pečenje u braon masnom papiru sa pijace. Dugački red žena koje sede u stolicama frizerskog salona i listaju lakovane novine. Deca koja bacaju petarde. Sve je to neki tužni filter naše stvarnosti, momenat kada pokušavamo da zaboravimo šta se sve desilo godine koja je na samrti, u nadi da bar u dočeku nove, nećemo razmišljati kakav nas pakao ponovo čeka. Još 365 dana.

Piše: Jordan Cvetanović

Ovde se praznici baš ozbiljno shvataju. Počev od specijalno uređenih izloga do posebnih trgova sa tezgama koje prodaju bukvalno sve što može da vam padne na pamet: od igle do lokomotive. Sve miriše na cimet, kuvano vino i kari iz kobasica. Čuje se ona potresna muzika iz karusela koji se vrti kao lud, a deca vrište. Kada god to sve vidim zajedno, tako na gomili tih senzacija koje vas vrebaju sa svih strana, samo zamišljam bombu i komade ljudskog mesa koji lete u vazduh. Negde, u nekoj kanti ili paketu zamotanom u ukrasni papir otkucava vreme, tik-tak za novu godinu i bum. U tim trenucima, ne znam da li da bežim odmah, onako da krenem panično da trčim, kao neko kada vidi miša ili bubašvabu. Međutim, brzo dođem sebi i kažem, smiri se, to je samo uobrazilja, ljudi se vesele, vidiš kako je lepo, ajde uključi se i ti, ne mrači, to se već desilo jednom, neće i drugi put. Valjda.

Međutim, ubrzo želim da nestanem s takvih mesta, gužva krene da me uznemirava odmah, posle pet minuta. Od šarenila počne da mi se muti pred očima, a od uličnih svirača dobijem zujanje u ušima. Zapravo, bilo šta što ima veze sa kolektivnim osećanjima, makar to bilo i slavlje, u meni stvara momentalnu anksioznost. Zato je najbolje da u ovo doba godine ostajem kod kuće, zakovan za kućne poslove ili neku dosadnu seriju od 800 epizoda. Ali, teško se odupreti svim tim svetkovinama, tematskim žurkama, eventima koji prave retrospektivu godine, svim tim mamiparama koje šatro ulepšavanju naše poslednje trenutke u godini koju ćemo za koji dan da ostavimo za nama. Sigurno vam je poznat taj osećaj kada vam se svaki ulazak u FB fid crveni od podsetnika i datuma, hepeninzi izlaze na sve strane, prijatelja prijatelj pravi nešto, hajde dođi, biće promocija piva, a možda i tombola. To pumpanje histerije pred samu kulminaciju novogodišnje noći, u kojoj se realno ne desi ništa spektakularno ili je to bar retko, podseća me na davanje veštačkog disanja našem raspoloženju. Kao da svi moramo da budemo spremni da se katapultiramo kao vatromet sa krova i raspemo se u milion padajućih zvezda.

A onda osvane i Nova godina. Ono kad šatro svi gledaju prenos koncerta iz Beča, iako pola njih ne ustane ni kad krene špica za Dnevnik. Jedu se ostaci hrane, prelazi se s kauča na kauč, gleda se Žikina dinastija ili Hajde da se volimo 1 i razmišlja se kuda otići na reprizu. Upravo ta atmosfera izduvanog helijumskog balona, to neko stanje ništavila koje želimo da potraje što duže, kao da je jedini realni odraz naše unutrašnjosti, onoga što zaista živimo. To nije ni svetlucava haljina koju ste nosili samo tu jednu noć, to nije nikad bolji DJ set koji vas je izvozao, to nije snažni zvuk pampura koji izleće iz šampanjca. Život koji živimo je zapravo to ćebe ispod koga smo se zavukli i teško nam je da ustanemo i dohvatimo još malo ruske salate sa stola i odgovaramo na bilo kakve sms poruke. Taj kratkotrajni osećaj prvog dana nove godine u kome ne moramo ama baš ništa je večni fantazam o raju kome stremimo celog života.

Kupio sam velikog čokoladnog Deda Mraza u zlatnoj foliji koga želim da otvorim u ponoć i smrskam ga sopstvenim zubima kao znak da ipak imam kontrolu nad svojim životom. Biće to jedna mala pobeda, znak da sam u sledećoj godini odlučio isključivo da grizem.

47379584_10218224788760722_2571518575063859200_n-960x480 Ispovesti uživaoca pop kulture: Bajaga i ja Prozor u dvorište Prozor u dvorište: Šuplji na sve strane Ana Vučković D Žena na ivici nervnog sloma: Stendalov sindrom 100024520032 Prozor u dvorište: Polje krmenadli · · · · ·