Prozor u dvorište "Ima tako..."
U VAZDUHU · kolumna

Uvek mi je bilo sasvim neverovatno pored koliko ljudi prođemo u toku samo jednog dana. Od jutra, kada izađemo iz kuće, pa sve dok ne padne mrak sudaramo se sa toliko različitih energija i lica, ne razmišljajući do koje mere svi oni oblikuju naše misli i boje raspoloženje dana.

Upravo ta neprimetna bujica ličnosti i karaktera, koja tako tiho i nečujno prolazi pored nas, poput brze planinske reke utiče na klimu u našoj glavi i podseća nas da su refleksije u drugima objektivna slika našeg stanja u duši.

Ima tako jedna žena, ne znam je, ali kao da je znam. Svako dana se srećemo na istom mestu, otprilike u isto vreme. Ona obično radi drugu smenu, u supermarketu u blizini moje zgrade. Čini mi se da joj na pločici piše da se zove Vesna, mada mi ona liči na nekog ko se zove Svetlana. Draga je i vesela, iako radi za kasom i svi vole da je drndaju. Znate i sami kakvi su naši ljudi, sve im smeta, pa i kad ste nasmejani. Ne mogu da joj ocenim godine, baš sam loš u tome, ali znam da ima crnu peglanu kosu, jako tamnu kožu dobijenu odlascima u solarijum, veštačke nokte i neke tužne oči. Međutim, uvek je nasmejana, ljubazna i voli da se šali sa mušterijama. I ono što je najvažnije ne zove mušterije „komšijama“, nego im govori „maco“.

Ima tako još jedna žena, ne znam je, ali kao da je znam. Kada krenem na posao, oko pola devet, petnaest do devet, eto ti nje. Obično se mimoiđemo tamo negde na uglu Palmotićeve i Hilandarske, u sudaru naših različitih oblaka parfema. Zamišljam kako joj neki udvarač, ne suprug, baš neki muškarac na ljubavnom sastanku ili godišnjici poznanstva, poklanja upravo tu raskošnu bočicu parfema koji ona rasprskava svakog jutra, deleći sa mnom svoje uspomene. Stroga i ozbiljna, sigurna u svoje korake, sa naočarima za sunce i u najtmurnijim danima, deluje poput žene u državnom preduzeću koja u fioci svog glomaznog stola krije važne pečate pod ključem. Svaki put želim da joj ukažem da se lepo doterala, ali me nešto preseče iz straha da moje divljenje ne protumači sasvim pogrešno.

A ima tako jedna žena, ne znam je stvarno, ali kao da je znam. Ona uvek sedi dole, u suterenu mog ulaza, kao portir. Svaki put imam potrebu da kažem broj svog stana, a ona da mi pruži ključ i obavesti me da li ima nekih poruka za mene? Međutim, ona menja novac, radi u menjačnici i zna koliki je kurs tog dana. Meni liči na Eni Lenoks, kada biste je videli, rekli biste da sam u pravu, sto posto. Na njenom majušnom radnom mestu, društvo joj prave ventilator i minijaturni tv prijemnik. Nikada je nisam čuo da govori. Kada ulazim, obično je pozdravim, a ona samo podigne obrve ili klimne glavom. Zamišljam da je studirala skandinavske jezike, ali da joj je ostao jedan ispit do kraja, a onda se udala. Ili dobila dete, a otac je negde zbrisao. Tako nešto. Ponekad sluša i radio Beograd, što me skoro pa uvek dirne u dušu.

Ima tako dosta ljudi, kao da ih znam, ali ih ne znam. Nekada mi deluje da mogu da im čitam misli, da možemo da razgovaramo, a da nismo progovorili niti jednu jedinu reč. I tako svaki dan, hodam i mislim kako ih mic po mic, iz meseca u mesec, poznajem mnogo više od njihovih najbližih. A onda se brže bolje dosetim da je sve ovo što radim u stvari samo način da se mnogo bolje upoznam sa samim sobom.

Plato Bitef SCHNELLFICKEHOSE: Plato Bitef san Utorkom na dva točka: Košmar šekspir Pouke iz prošlosti: Italijanski Šekspir Prozor Prozor u dvorište: Poruka na boci ·