Prozor u dvorište
U VAZDUHU · kolumna

Dragi prijatelju,

Dosta je vremena prošlo kako se nismo videli, zaboravio sam ti lik. Ne znam kako izgledaš, nema te jako dugo. Proveravam tvoj Fejsbuk. ali ništa. Sve je staro: slike, postovi, statusi, linkovi. Ne znam da li još imaš kosu, šta ti je u očima, a šta u srcu. Gde si sada i šta radiš. Umeš li i dalje da zaspeš sa upaljenom cigaretom u ruci, pa da se budiš sa ranama na prstima.

I Tviter ti je napuštena kuća, puna paučine. Čitam tvoje stare tvitove, naviru mi flešbekovi, sećam se svega, svakog tvog nemira i nade da ćeš pronaći to što ti je tad trebalo.  Dosta si bio dobar, onda kad si bio najgore. U toj kanalizaciji misli, znaš da sam tako zvao Tviter, ipak si bio kralj, nije bilo boljih.  A samo ti znaš da sam uvek mislio da bolje pišeš od mene. I dalje to mislim, dragi prijatelju. Imaš više strpljenja sa rečima od mene. Meriš, vagaš, čistiš. Tvoja rečenica je zategnuta posteljina. A ja? Pusti mene, uvek mi je brži jezik od pameti.      

Možda se nešto i desilo u međuvremenu, ali tišina vlada između nas. Ne mislim da ne govorimo, mislim da samo nemamo šta da kažemo jedan drugom. Ti si sada kilometrima daleko, živiš neki drugačiji, mirniji život. Tamo gde si otišao kazaljke sporije kruže, a ovde kao što znaš merimo vreme štopericama. Često pomišljam na tebe, kad uhvatim dah ili neku pauzu. Kad prolazim Sarajevskom ili pored Centrale. Toliko brzo trčim, da uveče kada stignem do cilja, mogu samo da sklopim oči i da se nadam da ću ponovo da ih otvorim.  

Zamišljam te kako trčiš kroz gustu šumu o kojoj si mi pričao i da si slobodan. Da slušaš one tvoje bendove što voliš i da te oni bodre kad te uhvati bol ispod rebara. Taman kada ostaneš bez daha, jer nepravilno dišeš, podigneš glavu i vidiš nebo, shvatiš možda je to sloboda. Trčanje kroz šumu, poput neke životinje koja traži šta će da jede. Tada pomislim, okej, možda je zato i vredelo otići iz ovog šugavog grada, iako se stresem svaki put kada krenem da maštam kakav je pakao provincije u kojoj sada sanjaš. Ali, nije to najgore što čoveku može da se dogodi. Znam, živeo sam u provincijama i sad tek shvatam da million ljudi ne garantuje bolje mesto za život.

Nedostaju mi one naše noći kada osvanemo pokušavajući da shvatimo zašto je život tako težak. Ili ga mi preozbiljno shvatamo. Sećaš se sa kakvim žarom smo uspevali da analiziramo ljude oko nas do sitnih detalja, dok ne padnemo od umora. A i tada, kada su nam se oči sklapale i kada smo pomišljali na to da nas zabole što ništa ne možemo da promenimo, mislili smo da smo neviđeno pametni i da niko tako ne priča o životu. Nedostaje mi to, dragi prijatelju, ti kilometri rečenica koje smo uspevali da smislimo i budemo uzbuđeni kako to sve izlazi iz nas.

Nemoj da brineš, ništa ne propuštaš.  Manje više sve je isto. Isti oni ljudi koje znamo i ti i ja patroliraju noćima, traže sebe u drugima i misle da se ludo provode. Poneko je dobio dete. A neko je napredovao na poslu. U pozorištu nema šta da se vidi.   

Meni raste kosa, a sa njom i želja da se ide odavde. Nema više šta da se radi, šta da se doživi. Sve je repeticija, moj prijatelju. A to je život za hrčka. A ne za čoveka. 

Prozor u dvorište Prozor u dvorište: Čekajući reprizu! prozor 1 Prozor u dvorište: Daleka blizina evo ti srce na dlanu 1 Prozor u dvorište: Evo ti srce na dlanu Prozor u dvorište Prozor u dvorište: Fer inaf ·