Ada Ciganlija (foto: Jordan Cvetanović)
U VAZDUHU · kolumna

Kada se otputuje sve se bolje vidi. I na sebi i na drugima. Kao kada se izmaknete ispred remek dela u muzeju, pa otkrijete još nešto što do tada niste primetili. Zato su putovanja zapravo tako opasna. U ljudima bude i ona najbolja, ali i najgora osećanja. Odemo u jednom, a vraćamo se u sasvim drugom stanju. Odlazak na put postao je zapravo neka vrsta duševnog ruskog ruleta, koji može da vas usmrti taman onda kada ste pomislili da u cevi više ništa nije ostalo.

Kad god dođem blizu Ade Bojane, pomislim da je tu zapravo kraj sveta, da tamo malo dalje, blizu horizonta nema ničega, samo more i provalija kao na oblini globusa. Dok prilazim kolima bez klime, sa širom otvorenim prozorima, dok mi snažni vetar fileruje lice, osećam se spokojno, kao da u tom trenutku to sve nije život, već svi zajedno statiramo u filmu koji se sprema za predstojeći festival autorskog filma.

Dugi kadrovi, bez dijaloga, podvučeni muzikom koja dopire sa radija. Mešaju se tako razni zvuci: zrikavaci iz visoke trave, logorejični italijanski glasovi radio voditelja koje ne razuzmeju ni Italijani, vajber notifikacije telefona u krilima, borovi koji se njišu kao da su na žurci na plaži. Atmosfera koja vlada, utiče da imate osećaj da je neko razbio ručne časovnike i izvukao kazaljke iz njih, jer vreme omamljuje i oči vam se same sklapaju. Tonete u nekakav najlepši polusan, žmirkate dok vam se povremeno zrna peska lepe po obrazima i čini se da se toliki put ipak isplatio. A kada stanete tabanima na vreli pesak i potrčite da se sklonite u hlad, postanete svesni da ste došli u raj. Tako zamišljam moj prvi susret sa Edenom – Kalifornijom ili Australijom, gde nema oblaka na nebu, gde mi vetar podiže raskopčanu košulju, a ezgibicije kajter majstora me bacaju u neprekidnu dremku. Sve više počinjem da cenim baš ovakva mesta gde ne možete ni da čitate roman, ni da gledate okolo, ni da se izlaževate na suncu, ni da plivate, ni da skrolujute telefon…

Jednostavno možete samo da ležite, nasukani na to ostrvo s blagom, prijatnom klimom i da se prepustite toj nadrealnoj atmosferi koju kao da je ispisao Paolo Sorentino.
Ovde često možete čuti kako su svi otišli na Adu Bojanu. Kao „svi su tamo“ je nekakav vrhovni argument da se u tom pravcu ne treba kretati. Međutim, ako dovoljno stisnete zube i začepite uši, slušajući svoje srce i intuiciju, pa se ipak usudite da odete, sasvim je sigurno da od toga „svi su tamo“ sretnete samo par njih. Čak i kada vam se dogodi da se obučeni ili goli sudarite sa nekim koga znate iz grada, učini vam se da se to nije dogodilo, s obzirom na činjenicu da neprekidno sanjate i da niste baš sasvim svoji. A onda, po želji, baš kao i kada se probudite iz dubokog sna- ili vam je prijatno pa želite da nastavite da spavate ili to odmah zaboravite.

Ono što zaista odmara dušu je upravo ta magija koja se neprekidno stvara pred vašim očima, zahvaljujući tome što tamo nema nikakvih pravila. Ako sloboda postoji, onda je možete pronaći na ovom mestu gde je sve prostrano, boje su razlivene, vrućina vam podgrejava maštu, a bura vas drži koliko toliko budnim i sposobnim da ipak ostanete u životu.

Dok ležimo na sasvim hladnom i vlažnom pesku, neposredno ispred glavne pozornice Soutern Soul Festivala, moja prijateljica i ja, posle sto godina čekamo da izađe sunce. Oboje se slažemo da postajemo prestari za ovakve akcije dočekivanja jutra na plaži, međutim, baš u tom trenutku dok se oko nas svi doslovce „raspadaju“, na sasvim iščašen način primećujemo da se istinska sreća doživljava baš onda kada mislite da i da umrete ne bi bila nikava šteta.
E, to se zove Bog me pogledao.

Ofsajd Žena na ivici nervnog sloma: Ofsajd Tour de France Utorkom na dva točka: Tour De France 2016 Pouke iz prošlosti Pouke iz prošlosti: Čuvajte se tetoviranih! Čudo neviđeno - Jordan Prozor u dvorište: Čudo neviđeno · ·