Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Počeo je Fest. To me uvek vrati u vreme studiranja kada smo se mi studenti dramaturgije tresli da li će da provale naše falsifikovane novinarske propusnice. I tako svake godine, sve do kraja studija. Bilo je to stvarno divno vreme, napolju veje sneg, a mi u toploj sali gledamo neki dosadan film gruzijske produkcije od tri sata. A onda zadremaš, pa te trgne odjavna špica.

Danas je sve drugačije. Stojim za šankom Sava centra, pijem džin tonik i gledam konzumente umetnosti kako nadiru sa svih strana – zaljubljeni parovi, bračni drugovi, drugarice, ortaci, beskućnici, gradske face. Gledano tako sa strane, stvarno lepa scena. Kao u filmu. Pokušavam da se isključim, da ne slušam okolo, ali džaba, to mi je u krvi. Najviše volim da posmatram obične ljude, koji su upravo izašli iz sale, kako padaju u vatru i strasno polemišu da li je odgledani film sranje ili ne. To su neprocenjivi momenti kada možete da čujete svašta – od toga da glumica nema neke sise ili da je film loš jer nema nikakvu poruku na kraju.

Elem, sve je to normalno, barem ja mislim. Svako ima pravo da gleda na umetnost kako želi i oseća, ničije mišljenje nije za potcenjivanje, nismo se svi rodili da razumemo tajanstveni jezik pokretnih slika. Međutim, mene mori druga stvar o kojoj razmišljam još od večeri otvaranja ovog beogradskog festivala. Ne znam šta se to dogodilo s ljudima, sasvim pristojno izgledaju, izdaleka svako bi rekao neki fini ljudi, ali kada počne film, odmah posle špice, pretvaraju se u neartikulisanu masu, bez osećaja da dele prostor sa još hiljadu ljudi. Neverovatna mi je činjenica da se neko toliko iscima da dođe, nabavi karte, traži parking, stigne u pet do dvanaest i onda tokom celog filma razgovara ili bulji neprekidno u telefon umesto u filmsko platno. Nije mi jasno gde su oni odrasli, ko ih vaspitao, šta rade u svojim životima i zašto se tako ponašaju. Pritom, to se ne dešava samo jednom, kao tada nisam imao sreće, seo sam pored budale, već iz večeri u veče moram da izigravam babarogu i govorim ljudima da začepe.

U tom smislu, filmska umetnost na neki način zaista umire. Umire prakitično sve, ali publika više nema kapacitet da sedi mirno i ćuti dva sata. To je nemoguće. Poput neke razmažene dece imaju poremećaj pažnje, sve drugo im je zanimljivije od onoga što trenutno rade. Piški im se, gladni su, ne znaju šta hoće. Pitam se onda kakvi su ljudi koji ne idu nigde? Ni na Fest, ni u pozorište? Kakvi su oni koji ne čitaju ništa? Da li su oni iskreniji od ovih koji su formalno prisutni? Da li su oni bolja publika od ove koja se samo travestirala u ljubitelje umetnosti ubeđena da im to daje alibi i pravo da pričaju da su pametniji od ostalih? Da li su ti ljudi koje realno ništa ne zanima, one koje optužuju da konzumiraju isključivo laki sadržaj, zapravo jednaki sa ovima koji „ne prate na času“?

Prema tome, nekako je jasno da su se potrebe ljudi smanjile na minimum kada je bilo koja umetnost u pitanju. Oštećeni socijalnim mrežama, zavisni od toga da ni u jednom momentu ne osete dosadu, današnja publika je samo neodređena masa u mraku u kojoj kao i u svakoj većini ima izuzetaka. Nažalost, to ne znači ništa, jer umetnost se ne pravi za izuzetke koji potvrđuju pravilo.

Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Budi tu gde si Erik Kantona Ivan Tokin: Kantona za laku noć Kako izvuci snagu iz sopstvene dubine Pouke iz prošlosti: Reč za najveću snagu Vetar i zastave Vetar i zastave: Razmere ·