Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Ne znam zašto, ali uvek mislim da se ljudi susreću s razlogom. Čak i kada tako ne izgleda, onda kada mislimo da nema nikakve veze što smo se očešali o nečije rame ili se slučajno sudarili pogledom, čak i tada mislim da postoji neko značenje. Svaki čovek u našem životu dolazi s razlogom, nije to samo puka scenografija, statiranje ili propratna zabava, pojava drugih živih bića u našem univerzumu samo je način da nam se nešto kaže ili prikaže za ubuduće. Pripišite to fatalizmu ili budalastoj infantilnosti, idealizaciji ili umišljenosti, ali želim da verujem da je i jedan običan, neobavezni smešak u mimohodu neki znak iz kosmosa.

Iz tog razloga, poznajem dosta različitih ljudi. Neke znam površno, neke ne znam uopšte, a o nekima znam previše. U celoj mojoj opsednutosti ljudima, ne krije se samo radoznalost, već i želja da konačno shvatim ko se krije iza te spoljašnosti koja često ume da vas navede na sasvim pogrešne zaključke koje svakodnevno učitavamo jedni u druge, reflektujući sami sebe. Često sam i sam žrtva takvih procesa, s obzirom da prebrzo donosim sudove o drugima i razmišljam o ljudima u potpuno pogrešnom pravcu, osuđujem ih i odbacujem. Doduše, nije retko da odbacuju i oni mene, ali tako se borimo da preživimo jedni druge. Isključivo u našim glavama i mislima, što je priznaćete toliko beskorisno i glupo.

Odnedavno imam novog prijatelja, zove se Joe Barker. Poreklom je iz Engleske, ali je dugo živeo u Americi. Skoro se doselio u Berlin i upoznao je mene. Čini mi se da je srećan jer je došao ovde u ovu ludnicu od grada, da pokuša da pronađe nešto što nije našao na drugim mestima, tragajući za slobodom i „svežim vazduhom“. Imam tako blagi utisak da ljudi ovde dođu jer misle da će biti slobodni, slobodniji nego što su mislili da su bili negde tamo gde god da su živeli, međutim brzo shvate da toga nema nigde, pa ni ovde. Odnosno, bude im fino za prvo vreme, uđu u košnicu, ušuškaju se novim licima, susretima, mamurlucima i onda kao da neko pucne prstićima i sve nestane. Dok se osvrnete, shvatite da ste sami u sobi, u tišini, kao da ste sanjali.

Međutim, Joe je i dalje pozitivan, što mi se jako dopada kod njega, retko, baš retko želi da se žali, kao što ja neprekidno nešto kukumavčim i vrištim iznutra. Hvatam kako se smeje mojim opservacijama i surovoj direktnosti, jer je to nešto na šta on apsolutno nije navikao. Ponekad mislim da me uopšte ne sluša, jer samo klima glavom i govori: „Da, da, u pravu si.“ Onda ja mislim da je to neka jebena kurtoazija, koju je pokupio u Americi, da bi razgovor bio mnogo prijatniji i imam utisak da pričam sam sobom. Ali, nije tako, Joe je ipak profesor filozofije i dručije gleda na život i stvari koje ga okružuju. U njegovom društvu imam utisak da sam najpovršnija osoba na ovom svetu, da nemam blage veze s vezom, da treba ponovo da se vratim u biblioteku (zar ne moramo svi) i pročitam neke knjige koje nisam i da pod hitno moram da osvežim svoje znanje iz filma. Tada mi dođe iz dupeta u glavu, da je baš sasvim u redu da ja ovakav kakav sam pričam sa njim onakvim kakav je i da to često ume da bude jedna dobra kombinacija koja se nadopunjuje.

Dok sedimo na klupi u parku, on mi priča kako drveće komunicira korenjem i pomaže jedno drugome, dok ja želim da mu objasnim koliko me plaše ljudi iz berlinskog noćnog života, koji u stvari uopšte ne komuniciraju. I tako, gledano sa strane, čini se da naša komunikacija ne vodi nikuda, da ja vučem na jednu, a on na drugu stranu, međutim, mislim da nas dvojica baš super razgovoramo iako se ne nadovezujemo jedan na drugog. Da sam na primer ovog istog čoveka sreo mnogo ranije, mislio bih da je sedenje na toj klupi izgubljeno vreme, a da je on možda lud, sada uopšte to ne mislim, naprotiv, uživam u tim našim traženjima adekvatne frekvencije za razgovor i pronalazim razumevanje između redova.

Nikada ne znamo ko sedi pored nas i zašto nam nešto priča. Mislim da baš u toj zbunjenosti i neočekivanim pitanjima, leži nešto iskreno i ljudsko. Čak i kada vam se zavrti u glavi od nečije priče i mislite da ćete da umrete ako istog trenutka ne napustite okolinu takve radijacije, razgovor dva bića uvek nešto znači. Nažalost, razumevanje istih često izostaje, s obzirom na to da moramo po svaku cenu nešto da kažemo. A onda tek kasnije, kad sve prođe, shvatimo šta je neko hteo da kaže, a činilo nam se u datom trenutku da zvuči ultra glupo i nepovezano. Zato, u životu nema pogrešnih ljudi, ni pogrešnih dijaloga.

Pasulj u grmlju Ivan Tokin: Doručak _17_0091 Prozor u dvorište: Ko živ, ko mrtav kud idijoti Ispovesti uživaoca pop kulture: KUD Idijoti i ja Prozor u dvorište Prozor u dvorište: Smrt nema druga posla · · ·