32A_0042
U VAZDUHU · kolumna

Ponekad se plašim da otvorim oči i shvatim da je počeo novi dan. Često ne razlikujem šta sanjam, a šta živim, te s tim u vezi teška srca prihvatam da sam ponovo u realnosti. Kada vidim svetlost jutra koja snažno dopire s mog prozora i natmureno nebo intravenozno dobijam podsetnik da moram ponovo da se suočim sa svim onim što sam ostavio iza sebe pre nego što sam legao u postelju. Tada poput deteta koje odbija da ustane i ode u obdanište, prekrivam glavu ćebetom u nadi da će možda već posle nekoliko sekundi ponovo da nastupi noć i zavara me da mogu da se opustim, jer tek je sutra novi dan.

Piše: Jordan Cvetanović

Ovde u Berlinu, na svakom ćošku vam neko prepričava kakve droge postoje i na koji način vas rade. Kao da svuda unaokolo postoje profajleri koji s velikom preciznošću mogu da ocene šta treba vašoj ličnosti, koliko kapi ili grama da unesete u sebe i da se osećate bolje. Sve se koristi u cilju da vam nikada, ni u jednom trenutku ne bude neprijatno, da ne postoje ružna iskustva, da možete u nekoliko sekundi da zaboravite i na sebe i na sve ono što vas progoni dok ste „čisti“. Nije to ništa novo, tako se živi danas, međutim, ako malo bolje zagrebete iza te površine praškova i pilula koje se šeruju širom gradskih toaleta, nekako mislim da je strah jedan od najvećih opijata koji postoji.

Gotovo da je nemoguće pronaći osobu koja se nečega ne boji ili ne pomisli bar jednom dnevno da je ugrožena ili nemoćna. Taj vrhovni state of mind koji smo usvojili kao novi način života, strašna je epidemija koja nas zapravo drži budnima, da nikada ne zaspimo mirni. Čini se da će početi i bebama da mrve male doze tableta za spavanje pomešane sa majčinim mlekom, takođe prepunim raznoraznih strahovanja i strepnji, koje moraju da trpe iz dana u dana. Ovako odrasli, a još uvek nespremni da živimo kako su nas učili da svet treba da izgleda, tresemo se iz sekunde u sekund, u nadi da niko, ali baš niko neće primetiti koliko nam se ledi krv u žilama. Počev od toga kako ćemo platiti stan u kom živimo do toga da li će nas osoba koja nam se sviđa uopšte javiti sledećeg dana ili će nestati iz sasvim nejasnog razloga, ciklični krug pakla se formira vrlo lako kao omča oko našeg vrata koja vremenom postaje neizostavna ogrlica, nanogica koja vas drži u kućnom pritvoru i ne da da mrdnete. Strah parališe, tako kažu, formirajući sasvim iskrivljenu sliku realnosti i nas i onih oko nas.

Strah možete videti svuda, to više nije nikakva ekskluziva. Niko nigde nikada više nije bezbedan, bez obzira na mere zaštite i kamere koje nas posmatraju iz svakog ćoška. Strah se duboko usadio u svaku poru svačijeg organizma, da više nema ni potrebe da se podgrejava situacija nestabilnosti. Toliko smo svi zajedno, ma u kom društvu živimo, postali nestabilni, da smo vremenom postali navučeni na to osećanje neizvesnosti. Danas više nego ikada možete pre da poginete od nasumične budale koja je odlučila da puca unaokolo, ili da prosto stradate od nečije reči, koja može da vas raspukne u paramparčad kao slobodni pad najtanje čaše na svetu. Niko više nije siguran iza kog ćoška se krije koji demon i kad možete da upadnete u ličnu paranoju samo zato jer ste bojažljive prirode. Ali strahovanje je zapravo nova droga za koju vam još nisu objasnili kako vas vozi, jer skoro da niko ne primećuje opijenost sveta tim osećanjem konstantne uplašenosti za sopstveni život i budućnost.

Tako da bez obzira na čemu ste, možete da se trudite do mile volje, strahovi vas i ovako i onako čekaju kako god da pokušavate da im se oduprete. Hteli, ne hteli, možda postoje trenuci da možete da zaboravite ko ste i od čega bežite, na kraju uvek dođe novo jutro kada ipak morate da otvorite oči i počnete ponovo da živite sve ono najgore o čemu niste mogli ni da sanjate. Međutim, nije li lepota upravo u tome da je svaki minut nepredvidiv? Ali u bukvalnom smislu te reči. Već sad.

dvorac Žena na ivici nervnog sloma: Muzika iz snova 15A_0170 Prozor u dvorište: Lica bez godišta jake-givens-576-unsplash Ivan Tokin: 1772 __0_0550 Prozor u dvorište: Za kim zvona zvone · · · ·