Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Jedan tačka eksterijer tačka mol tačka dan. Sunce prži, vetar mi mrsi kosu i podiže peškir. Brišem so sa sebe, gledam u daljinu, preko puta, ostrvo Korčula. Iz off-a se čuje zvuk mašinice koja namatava silk i vuče ribu koja se koprca u nadi da će da preživi. Talasi ljuljuškaju privezani čamac. U vazduhu se mešaju mirisi borovine, krema za sunčanje i pečenja pice. U daljini kajteri lete u nebo. S druge strane, na magistrali ljudi džogiraju. U jednom trenutku, gore na nebu, ogromni trag mlaznog aviona. Logično, zamislite želju i duboko udahnete. Tako je počeo moj odmor.

Ponekad mislim da te dve nedelje postoje samo da vas opomenu da uopšte niste slobodni i da ostatak godine morate da provedete kao rob. Zato se ljudi često vraćaju sa odmora sjebani. Žele mnogo toga da im se desi, maštaju o tim danima, čini im se da oni nikada neće doći, fantaziraju da treba da dožive ko zna šta, a toga sve ne bude onda kada se i to desi ili je vreme prekratko za tako nešto. I onda, tako odete na more, pokušate da pogasite sve prozore u glavi, da izbrišete ceo desktop u mozgu, pa se tako poput nekog zatvorenika koji je dobio dopust da izađe, svakog jutra sve više i više postajete anskiozni, odbrojavajući dane do kraja i plašeći se povratka.

Gledam u tela na plaži i pokušavam da pronađem neko koje nema tetovažu. Zanimljivo je kakav govor tela imaju ljudi kada su goli. Oni koji su se znojili preko zime u teretanama žele aplauze i zavist svih nas, a oni koji su jeli keksa zbog stresa, oni idu na foru zabole me, nije sve u izgledu. Najsrećnija su ipak deca. Pretpostavljam da je to zato, jer nemaju pojma šta ih čeka kad porastu.

Imam utisak da danas ljudi jedino imaju vremena da čitaju tek kada odu na more. Bilo u pe de efu ili ovako u hard kopiju, pored svakog suncobrana leži po neka knjiga ili kindl. I ja tako čitam, kampanjski. Tokom godine, jedva da mogu da naberem petsto strana, a onda se na moru odvalim. Provodio sam vreme sa Patrišom Hajsmit, Tomasom Bernhardom, Harukijem Murakamijem i Perom Petešunom. Ovaj poslednji je teški smarač, tako da čitajte samo ako baš morate.

Nije bilo loše ni gledanje televizije. Mali televizor sa sobnom antentom, pivo iz konzerve i treš TV program. Onda se oraspoložiš kada puste Stigla vam je pošta, pa se raznežiš kada shvatiš da je to sada neki teški pluskvamperfekt, ali ipak, kako odoleti Meg Rajan. Nju kada vidim, ispred nosa mi se stvore milioni žena koje i dalje pate što nemaju onu njenu frizuru.

Eksterijer tačka autobuska stanica tačka jutro. Pola pet. Autobus lagano pristiže u Beograd. Svi putnici su uspešno prešli svih deset granica, a putovali su samo kroz dve zemlje. Pljušti kiša. Malo je i hladno. Zovem taksi. Dispečerka kaže da će vozilo doći za pet minuta. Stojim na kiši. Gledam u Geozavod i Beograd na vodi. Tako se završio moj odmor.

Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Metak za zrikavca Deda Srećna domaćica: Deda Kraj leta Populizam: Letu je kraj Avgust Srećna domaćica: Letu za kraj