31A_0154
U VAZDUHU · kolumna

Obično sedim i radim u kuhinji. Tako je skoro ceo život. Otkad znam za sebe, domaće zadatke, ali i sve ostalo radio sam za trpezarijskim stolom, uprkos činjenici da sam imao radni sto u svojoj sobi. I dan danas, radije sedim tamo gde se kuva, prži, dinsta, peče, zapržava, soli i zaslađuje. Kada malo bolje razmislim, i moj posao mu dođe kao neka vrsta zakuvavanja, u kome mora dobro da se oceni koliko čega ide, inače može da bude prezačinjeno.

Piše: Jordan Cvetanović

Moja kuhinja je velika, baš velika. Sviđa mi se da između kuhinjskih elemenata, polica i stola za ručavanje može i da se zapleše. To je uvek znak da ima dovoljno mesta da sve funkcioniše kako treba. Prozori moje kuhinje gledaju na dvorište i prozore susedne zgrade. Sigurno sam već pominjao kako volim da virim u tuđe stanove, naročito noću, kada su svetla popaljena, pa se ljudi kreću kao u filmu. Preko puta mene živi jedan ljubavni par, dve klasične hrišćanske porodice s decom i jedan deda koji se leti sunča na terasi. Donje prozore ne mogu da vidim, tako da ne znam ko u tim donjim lagama živi.

Ujutro kad ustanem, ljubavni par puši na francuskom balkonu. On pije kafu iz šolje sa motivom švajcarske zastave, a ona iz one sa slovima I love NY. Ukoliko pada kiša, njih dvoje se šćućure kao neke dve ptičice ispod tende. On čuva da mu ne pokisne cigareta, a ona je reklo bi se zimogrožljiva. Moja baba bi rekla „pa kada izlazi bosa na balkon“, ali ovde je to normalno. Da se ne pali grejanje zimi i da se hoda bosim nogama po pločicama. Žena iznad njih obično ide na posao posle svog supruga ili partnera, pa koristi priliku da izluftira spavaću sobu i malo pospremi. Čini mi se da voli to vreme dok je sama, jer onda na miru sedi, pije čaj ili kafu i čita novine. Pomenuti deda ne izlazi zimi, jer sunca nema ni za leka, tako da nema razloga. Čim grane prvo sunce, on stavlja svoje crne oldfashion naočare i leži u ležaljci sa pogledom u nebo. Nekada mislim da je umro, jer se ne pomera i uvek je to, kada god pogledam, bez promene položaja tela.

Dok radim, volim da kuvam. To mi dođe kao pauza od razmišljanja. Zadam sebi zadatak da moram da ustanem da proverim pilav u rerni ili kokošju supu na ringli. Ima nešto u tom mirisu kuvanih jela, onaj miris kada mama ili baka kuvaju ručak nedeljom, pa ti para donosi do nozdrva miris vegete ili kuvanih kostiju. Uvek maštam o tom idealnom porodičnom ručku sa lepo umućenim pire krompirom i pohovanim šniclama koje nisu žilave, udruženim sa najdivnije oceđenom zelenom salatom, mladim lukom, posutim sa dosta sirćeta.

Kuhinje su magična mesta, bez obzira da li imaju dva metra kvadratna ili su velike kao nečija garsonjera. Podjednako volim i one štrokave, nikad čiste, ali i one bogataške kuhinje u kojima se nikad ništa ne kuva, nego se naručuje hrana. Drugačije su atmosfere, ali kuhinja je ipak mesto gde se miksuju priče i osećaju se razni ukusi dana i noći. Nije ni čudo da se od toliko misli i mirisa koje se roje neprekidno, tokom cele godine, inspiracija vrlo lako nađe, a ruka sama krene da se igra po tastaturi i da proizvodi tu lepu melodiju udaraca po plastičnim dugmadima na kojima su slova.

Sećam se kuhinje moje babe Crnogorke, koja je bila jako mala, malena, jedva ste mogli da sednete, ali je uvek bilo mesta za sve. Skupljali bismo se oko šporeta na drva, na kome je uvek u jednoj džezvi vrila voda, za ne daj Bože, ako neko iznenada svrati. Nije smelo da se čeka da kafa bude gotova, jer uvek je imalo šta da se ispriča –  neki svež trač iz komšiluka ili da se desilo neko poskupljenje. Zanimljiv mi bio taj karusel ličnosti koji bi se samo smenjivao, kao na nekoj terapiji pod oblakom nikotina, kuvanja i mirisa sagorelog drveta.

I sada, dok ovo pišem, sedim za kuhinjskim stolom, u šlafroku, očekujući da ručak ubrzo bude gotov, nakon čega ću slobodno moći da nastavim da prizivam misli i sećanja koja ključaju neprekidno, kao ona voda za kafu na starom šporetu na drva.

Prozor u dvorište Prozor u dvorište: Godina prođe, dan i nekako Zima Ispovesti uživaoca pop kulture: Praznici i ja Foto: Pinterest/Vučković Žena na ivici nervnog sloma: Drugi plan Zima Ivan Tokin: Pronađi Sneška · · · ·