Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Plaši me činjenica da počinjem da se gasim, da postajem mrtav. Ili se samo tripujem, ne znam, nisam pametan. Ozbiljno me brinu oni dani kada nemam nikakve reakcije u trenutku kada se u ekranu kompjutera ukaže FB njuz fid. Sve češće ništa ne osećam, za razliku od ranije kada sam mogao monitor da progutam. A sada, kada se to desi, rifrešujem, jer mislim da nešto stvarno nije u redu dok samo pomeram kažiprst na točkiću mišića i mislim da meditiram dok slušam zen zvuk skrolovanja. Slike mi se smenjuju pred očima, nešto eventualno iskomentarišem naglas, ali više nema unutrašnjeg nemira. Fala bogu.

Hteli to ili ne, FB je naš prozor u svet, tamo se sve sazna, i što vas zanima i što baš i niste morali da znate. Više ovo drugo. Ali, uprkos svemu želite da budete u toku, jer ne verujete nikome, a FB vam ipak daje utisak da možete da birate šta ćete da konzumirate. Šatro vam pruža osećaj da ste vi ti koji filtrirate, omogućava vam da  pravite svoj idealni mikrosvet koji vam prija. Međutim, da li je jedini spas zapravo ostati u potpunosti oflajn, koristiti telefon bez vaj faj opcije i povremeno proveravati samo elektronsku poštu? Čini mi se da je reč o utopiji gotovo identično onom globalnom snu u kome zauvek odlazite iz grada, živite na ranču i gajite ovce ili pak otvarate plažni bar i blendirate voće turistima. Nije nego! Da li znate ikog da je to uradio?

Nažalost, fini svet, neko ko ima nešto u glavi, ima potrebu da se skloni, da pobegne od talasa užasa koji se sprema, da se sakrije od lavine koja će da sprži sve što je zdravo. Pre nekoliko dana sam gledao kratki video o Magdaleni Klašnji, devojci koja proizvodi cipele. Potpuno mi je neverovatno da je neko ko je tako bistar, vredan, talentovan, nepretenciozan, nerazmetljiv, nevulgaran, neprimetan je ipak dobio prostor da nešto kaže. Njenu cipelu nije uslikala Lejdi Gaga na sebi ili Rijana, nije dobila nikakvu svetsku nagradu, niti je je uposlio neki dobitnik Oskara, devojka samo radi svoj posao, ne kuka, živi svoj san i priča o tome na sasvim običan način. Ne pravi od svog posla višu matematiku i ne misli da proizvodi ne znam šta. Zapravo samo je srećna što žene vole njene cipele i što joj šalju porudžbine. Realno gledano, devojka je sasvim sigurno mogla to isto vreme da iskoristi i da neprekidno kuka, međutim izabrala je da priča o svom velikom snu koji je ostvarila. Pri tom, uopšte se ne radi o nekoj bezrazložnoj i jeftinoj pozitivnosti, već o surovoj realnosti sa kojima se zapravo ona jako dobro nosi. Takva je retkost da čujete neko takvo iskustvo nekoga koji je toliko blizu vas, a vi ste zatrovani sveopštim nezadovoljstvom, pljuvanjem, preprikama, podelama, osudama, uvredima… Lepe stvari su ovde zapravo neprimetne, jer ih mi doživljavamo kao da su nedovoljno zanimljive, patetične i dosadne. Kao da nam je zabranjeno da budemo dobri, fini i prijatni, jer se sve to u ovim krajevima tretira kao slabost. Pokazivanje bilo kakve prijatne emocije je savršen prostor da ranite nekoga. Davanje komplimenata se tretira vrhunskom neiskrenošću, jer ko je normalan mogao da pomisli da na nama nešto lepo ili da smo lepi. To se tretira kao poltronstvo ili pak kao mogućnost da vas neko iskoristi. Nečiji iznenadni osmeh samo je uzbuna da se u našoj glavi otvori poglavlje nezaustavljive paranoje bez granica. I tako dalje i tako dalje.

Nisam siguran da li će to ikada ovde da se promeni, jer generacijama smo trenirani da budemo surovi jedni prema drugima. Kao i u svakoj nemoći, jedino što možete da uradite onima koji vas svakodnevno povređuju je da budete ljubazni. To razara njihov  sistem razmišljanja i ostavlja stravične posledice na društvo koje je naviklo da se iživljava na razne načine.

Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Nepročitane knjige Nervozica Srećna domaćica: Nervozica Voya George Pouke iz prošlosti: Voya George, zvezda nemog filma Vetar i zastave Vetar i zastave: Nepotrebno precrtaj ·