Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

U opštoj jurnjavi, trudeći se da što manje mislimo i analiziramo sebe, često zaboravljamo da nas život s vremena na vreme ozbiljno opominje nevidljivim znacima. Znam da ovo može da zazvuči kao uobičajeno patetična rečenica isčupana iz posvete na nečijem rođendanskom poklonu ili odlomak teksta iz Sensa magazina, međutim dosta je istinita.

Razgovori sa univerzumom se dešavaju mnogo češće nego što to uopšte možemo da pretpostavimo, bez obzira na to što na njih najmanje obraćamo pažnju. Upravo takve sulude i nepredvidive situacije i sasvim nepoznati i neočekivani ljudi koje nam stvarnost servira kao kratke lekcije iz života mogu samo da nam pomognu da bolje razumemo u kom pravcu treba da idemo. Međutim, kao što to obično biva za sasvim besplatne savete nismo dali dovoljno novca da bismo ih kojim slučajem uzeli za ozbiljno.

Ranije sam bio sklon da mislim da se ništa ne dešava bez razloga, međutim sve više sam ubeđen da je to jedna od onih floskula koja u trenutku može samo da iznervira čoveka, a da zapravo ništa ne znači. Poput one odvratne i često korišćene rečenice u trenucima potpunog očajanja: „Ko zna zašto je to dobro“.  Kao i sve u životu, nekako se takve stvari moraju prepoznati, kada su bitne, a kada ne. Nije baš svaki šum koji osetimo predznak budućnosti. Međutim, nekada se dešava da zanemarimo sitnice koje mogu da nas spasu i preokrenu naš život naglavačke. Dovoljno je da vam neznanac u liftu postavi sasvim bezazleno pitanje, ali da to pomuti vaše misli i odvuče vas na dno ili pak vas uzdigne do neke lične pobede. Iskreno govoreći, meni su ta preplitanja ljudskih energija i situacija dosta intrigantna, jer mi dešavalo da mi neko govoreći samo i isključivo o sebi u pravom trenutku pokloni rešenje nekih mojih problema. Ili mi stajanje u saobraćaju stavi neku neprijatnost na hold. Jednostavno, sklon sam da verujem da život uvek radi za naše dobro šta god da nam priređuje. Možda to može da deluje kao da se čovek miri sa onim što mu se dešava i da postoje ravnodušan, međutim nije uopšte tako. Znakovi postoje da bi nas usmerili, ali nekad i odveli u slepu ulicu koju je bilo dobro da vidimo.

Pre nekoliko dana mi se srušio ceo gornji deo kuhinje na pod. Došao sam kući nakon napornog dana i sve je bilo prekriveno polomljenim komadima čaša, tanjira i ostalog posuđa. Najpre sam pomislio da mi je neko obio stan, jer je cela scena ličila na klasičnu provalu, međutim brzo sam shvatio da je komad nameštaja jednostavno samoinicijativno odlučio da sleti sa zida. Gledao sam tako sve te uspomene koje sam dovlačio sa putovanja kako krckaju pod mojim cipelama i jedino što sam mogao bilo je da sednem pored celog tog krša i otvorim nešto u tu čast.  Dok sam sebi sipao piće u neku od prestalih čaša, nije mi bilo jasno da li je flaša koju sam upravo otvorio  predstavljala simbol slavlja ili žalosti? Prepun zbunjujućih emocija, pokušavao sam da odgonetnem šta je moglo da izazove ovu nesvakidašnju pojavu da se sve odjednom nađe izlomljeno svuda oko mene. Kao da sam imao blagi utisak da se moj unutrašnji svet ozbiljno posvađao sa spoljnim, pa sam od besa krenuo da lomim sve što mi se našlo pod rukom. Nakon nekog vremena, tako umoran i iscrpljen od svega, ustao sam da sakupim komade sopstvenog života koji se nakupljao godinama. Bila je to zapravo kao neka vrsta duhovnog pročišćenja u spa centru uz meditativnu muziku koju je stvarala srča s pločica.

Napokon, posle nekoliko sati, kada sam uspeo sve to da sredim i dovedem u red, uspeo sam da primetim da je u celoj ovoj nenajavljenoj mini katastrofi preživela jedna stvar. Bio je to novogodišnji poklon, keramička šolja na kojoj piše: Man with a plan. U tom smislu, teško je verovati da to ništa ne znači i da znakovi pored puta ipak ne postoje, zar ne?

Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Realna opasnost Srećna domaćica Srećna domaćica: Domaćice Ljubav i moda Pouke iz prošlosti: Muzika za nevericu Draga Nadice Draga Nadice: Imam ozbiljan problem koji ugrožava sve sfere mog života