Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Nekada mislimo kako je dan baš usran, ništa nam se specijalno ne događa, sve je te jedno te isto, sreda je ista kao i ona od prošle nedelje, nemamo šta novo da ispričamo prijateljima na piću, a onda iznenada, tras! samo jedan momenat i sve se preokrene naglavačke. A kada se tako nešto desi i trgne vas, bar na sekund, iz te duboke dremke u kolotečini života, počnete malo drugačije gledati na stvari i život.

Prošle nedelje sam bio na kontroli kod plastičnog hirurga. Nisam radio fejs lifting, niti mi je smanjivao nos, u pitanju je sasvim druga nezgoda na licu koja nije mogla drugačije da se reši. Na takvim mestima, kao što su ordinacije ovog tipa, možete sresti uglavnom vojsku istih devojaka ili žena, koje svaka za sebe sanja taj isti san o savršenosti. Gledajući ih kako se neprekidno ogledaju u ogledalima, proveravajući šta sve na njihovim telima nije u redu, bude mi ih žao, jer tužna je činjenica da tako se tako mladi ljudi već plaše starosti. Ta nabrekla usta, predimenzionirane grudi, podignute jagodice, pravilni nosevi, izborana koža od solarijuma, istetovirana anđeoska krila preko celih leđa slike su koje vam prolaze ispred očiju.

Međutim, ovoga puta ni delić tog univerzuma uniformisanih tela, ordinacija je prazna, a u čekaonici sedi samo jedna starija žena. Hm, starija, možda je to ružno reći, ali na takvim mestima, ljudima je teško odrediti godine. Nije ni važno, u svakom slučaju nas dvoje sedimo sami i buljimo u ekran televizora. Povremeno bacam pogled na naslove knjiga na polici, te primećujem da se „Hirurgija jednjaka“ ponavlja čak tri puta. Na ekranu se, očekivano, neprekidno vrte tela na Fešn TiViju. Nas dvoje ćutimo i gledamo kako se manekenke krevelje, „dubokoumno“ pojašnjavaju ideje revija, mašu i šalju poljupce. Muzika na tom kanalu je dosta strašna i uznemirujuća, kao da smo u nekoj diskoteci u Paraliji, posle 2 ujutru.

Odjednom, kao iz vedra neba, žena mi kaže kako joj nije jasno odakle toliko ljudskog mesa na jednom mestu, prosto se čudi. Ili razmišlja naglas. U prvi mah imam osećaj da žena nije ni progovorila, da je zapravo to neka moja misao koja se uvukla u njen glas. Međutim, ona nastavlja da komentariše revije i da govori šta joj se sviđa, šta joj je od te silne količine odeće dopada, a šta joj je onako baš ružno. Čudno je kako jedna tako dosadna i obična situacija kao što je čekanje da dođete na red kod lekara, može da postanete scena iz nekog filma, kao da smo vežbali pre toga šta ćemo jedno drugom da kažemo. Mic po mic, gospođa i ja počinjemo sve otvorenije da pričamo i da se zanimamo za naše živote. Retko mi se dešava da sretnem ljude koji pored toga što isključivo pričaju o sebi, postave i neko pitanje interesujući se za sagovornika. Pomišljam da je to zato jer je živela dugo u Americi i ko zna gde još, pa je pokupila ta prefinjene manire čitčet kulture u kome se niko ne oseća zapostavljenim. Pravi pauze tako što strpljivo odmotava papirić Bronhi bombone, koji u toku razgovora pasionirano savija u pravougaonik ispravljajući zgužvane strane. Raspravljamo o tome kako se ljudi plaše starosti i kako se Nikol Kidmen izobličila. Naravno, odmah pominjem Marinu Abramović i preterujem lupivši da ima 75 godina, ali me žena ljubazno ispravlja da je ona ’46. godište. Nikada tako ne znam da izračunam godine, ali kapiram da je to nešto dosta godina, pa joj to i kažem. Međutim, ona mi sasvim neuvređeno saopštava da je Marina njeno godiše, što meni stvara neprijatnost od mogućnosti da sam je ipak uvredio. Međutim, ona sasvim normalno prihvata naš razgovor, rekao bih da uživa i da pored zavidne biografije koju poseduje, uspeva da ostane jednostavna i prizemna.

Prozivaju me da uđem u salu. Ustajem da krenem i shvatam da se uopšte nismo predstavili jedno drugom, iako se možda više nikada nećemo videti. Pružam joj ruku i zahvaljujem se na prijatnom razgovoru. Dugo sam te noći razmišljao o toj čudnoj pojavi kod ljudi da se bez straha otvaraju neznancima i bivaju do te mere iskreni, samo zato što mislie da je to što izgovaraju pred nama zaista tad i nikad više.

Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Koferi Biciklizam Utorkom na dva točka: Biciklisti u Srbiji, a i šire (drugi deo) Pouke iz prošlosti Pouke iz prošlosti: Ljubomoran i gvozden Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Ti si mi u krvi