Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Kada točkovi aviona dodirnu pistu podgoričkog aerodroma i kada čujem sporadični aplauz putnika, znam da sam blizu kuće. Međutim, kada počnem da silazim niz stepenice koje su prislonjene na izlaz iz letilice i kada mi vetar nanese miris borovine i Mediterana, tek tada budem sasvim siguran da sam se vratio nazad. Dugo mi je trebalo da shvatim i uopšte prihvatim da je baš ta hemijska formula vazduha, ta blagost vetra koji donosi čistotu s mora, zapravo moj dom, uprkos tome što ništa više ne osećam prema tom prostoru.

Dok se vozim, na putu ka primorju, gde žive moji roditelji, gledam kroz prozor i tražim deliće sebe, kopam po prošlosti. Pokušavam da rekonstruišem svaku teskobu, tugu, znatiželju, radost, sve ono što sam nekada ostavio za sobom, misleći da se to možda nikada nije ni desilo. Međutim, niz flešbekova se smenjuje poput nekog neartikulisanog ubrzanog filma, dok nam lica obasjavaju zaslepljujuća svetlost farova koji nam dolaze u susret, kao neke strašne oči iz tame. Prolazimo pored Skadarskog jezera, mama daje gas, trka se sa vozom, sve dok ga ne izgubimo u tunelu. Gledam u lokvanje u tamnoj vodi, zamišljam da ispod spavaju vodene zmije. A onda odjednom, pukne pogled na more. Veliko plavetnilo, kome se ne nazire kraj. Na samoj ivici, zalazi sunce. Slika sa jeftine razglednice na kojoj ružnim slovima piše „Pozdrav iz Sutomora“. Mi kao da stojimo u mestu, a neko sa strane nam menja fototapet borovih šuma, talasa koji snažno udaraju u stene, brod koji lagano ulazi u luku, ribari koji izvlače mreže, automobili sa parovima koji se ljube na obali, starica koje prodaju pomorandže i maslinovo ulje, ulično svetlo koje treperi pred sumrak. Uvek se naginjem, nabijajući celo lice na staklo od prozora, ne bi li uspeo da vidim bar jedan deo obale i more koje se tako elegantno povlači i dovlači, kao neki prekrivač od talasa.

Kada uđem u kuću, osetim miris pohovane šnicle i domaćeg pirea. A zatim se začuje lavež psa, koji mi ne da ni da skinem odeću do kraja, njušeći svaki komad mog tela. Kada odluči da mi dozvoli da ipak mogu da ostanem u kući, uđem u svoju sobu, polako, krišom, da me nešto strašno ne iznenadi. Susret sa stvarima iz detinjstva su poput nekog odraza u ogledalu koji vam baš i ne prija. Čim otvorim vrata, zapahne me aroma omekšivača koji isparava iz tek raširene posteljine na krevetu. To je razlog zašto se bacam direktno na njega, zabijajući glavu duboko u jastuk. Imam utisak da mi već u tom momentu, u tom malenom susretu mog nosa i te aroma terapije, napetost izlazi kroz sve pore i da ona surova realnost, bitna do malopre, prestaje da postoji.

Onda mama već krene da me nudi svime što ima u frižideru, omiljeno ovo, omiljeno ono, kao neki švedski sto svih vaših fantazija, koji kada ugledate tako na gomili, po malo i izgubite apetit. Počnete da odgovarate na uobičajena pitanja koja svima služe za apdejt života. Sve dok se dobro ne najedete i onako utonete u sladak san, za sve pare, kao nekad, nedeljom, kada mi je kosa mirisala na Kosili, a sa televizora išla odjavna špica Boljeg života.

Divin horoskop Žena na ivici nervnog sloma: Divin horoskop Utorkom na dva točka Utorkom na dva točka: Biciklisti u Srbiji, a i šire (prvi deo) Casanova Pouke iz prošlosti: Casanovin večni život Vozim svoj film Prozor u dvorište: Vozim svoj film