Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Kada otputujem u inostranstvo, najviše volim da se pravim da ne postojim. Sasvim sam, negde u gužvi, u koloni turista mrava, krijem se od samog sebe. Izgleda da me zaborav na sopstveni život i identitent zapravo najviše i odmora.

Ponekad imam utisak da je to bolje i delotvornije od bilo kakvog spa tretmana, mondenskog skijališta ili peščane tajlandske plaže i da bi uskoro trebalo izmisliti hotele koji gostima na ulazu oduzimaju personaliti i preuzimaju emotivni bagaž umesto kofera.

I tako ja, čim mi dupe vidi put počnem da se pretvaram da sam neko drugi. Budim se kao sasvim druga osoba, koja je u taj grad došla da živi, a ne da obilazi muzeje, previ selfie fotografije i troši novac na preskupe koktele u barovima za naivne turiste. Hodam drugačije, ne nosim istu garderobu. U prolazu, u glavi ispisujem karakteristike lika koji me je obuzeo na tih nekoliko dana na koliko sam zamrznuo sopstveni integritet. Poput deteta koje se zaigralo u ćošku i pomislilo da može biti pravi hirurg ili vatrogasac, igram se za sve pare. Izmišljam dijaloge, pričam sa ljudima koje još nisam upoznao, zamišljam scene koje ću kasnije prepričavati kao neviđene avanture i što je najvažnije uživam u toj potpunoj šizofreniji koja me odjednom spopadne.

Često čujem kako ljudi ne vole da putuju sami. I meni je to dosta dugo bila bizarna ideja dok to nisam počeo malo više da je praktikujem. Teško je prvih nekoliko minuta, kada ostanete u potpunosti sami sa sobom, u nepoznatoj sobi, koja ne miriše na vašu posteljinu. Onda malo gledate kroz prozor, malo u plafon i vidite sebe bolje nego u odrazu ogledala. Posle nekog vremena, kada se dobro ispričate sa sobom, lakše dišete i postajeti slobodni. To me tako uhvati da odmah, čim negde dođem, osvojim prostor tako što pronađem svoj bar na ćošku za prvu jutarnju kafu i  sprijateljim sa Turčinom koji prodaje voće. Nije mi teško da idem sasvim nepoznatim krajevima i da tražim prečice koje nisu ubeležene u gugl meps ili jednostavno lutam gradom bez ikakvog cilja.

Već nekoliko godina pokušavam ljudima da opišem uzbuđenje koje osećam u trenucima kada sam napolju u vreme kada bi po svemu sudeći trebalo da sam na poslu u kancelariji. Svaki put kada se to desi, kada se krećem nekuda bez osećaja da moram da se vratim na neki važan sastanak, nesvesno prizovem onaj blaženi trenutak kao da čujem poslednje zvono za kraj školske godine i vrisak dece koja jure napolje da cepaju knjige. Dok u ruci držim kafu za poneti i smeškam se sasvim nepoznatim ljudima, koji su verovatno u sasvim drugačijoj situaciji od mene u tom momentu, pomišljam da je to neki skriveni smisao života, upravo tih par sekundi kada se osetite kao dete koje se raduje letnjem raspustu.

Iako tužan i rapidno melaholičan, vraćam se rutini bez magneta za frižidere. Svojim prijateljima i okolini zapravo donosim nešto mnogo vrednije od toga, novu i bolju verziju sebe nastalu u sudaru sa osobom koja živi u meni samo onda kada ja nisam tu.

Gubitnik Žena na ivici nervnog sloma: Gubitnik Kolumna o Raši Srećna domaćica: Kolumna o Raši Vrabac Pouke iz prošlosti: Vrebaj štiglića, hvataj vrapca! Do kraja sveta Vetar i zastave: Na kraju sveta ·