Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Čudno je kako mi neretko prijaju stvari koje su ljudima generalno neprijatne. Ne vidim u tome nikakvu svoju posebnost, samo mi je zanimljivo što me plaši da to i priznam. Tako na primer, ne bih mogao da vam kažem zašto volim bolnice, prosto, to je nešto neobjašnjivo. Nisam siguran ni da bi to neko mogao i da shvati, ali moj odnos prema bolnicama je takav.

Ne nalazim u njima nikakav strah, naprotiv, tu se osećam kao kod kuće. Trenutak kada osetim linoleum koji škripi pod đonom patika skoro da je sličan onom utisku iz glave kada znate da se vraćate u svoj rodni kraj ili sekund kada osetite miris svog jastuka. Meni je asepsol kao osveživač vazduha, a zvuk klompi kao najlepša uspavanka. Svestan sam da većina ljudi naježeno beži od takvih mesta, pu-pu daleko bilo, međutim bolnice u meni izazivaju neku čudnu vrstu sigurnosti, skrovišta i zaštite od spoljnog sveta, kao neki posebni univerzum u kome je sve lepše i bolje, kao da se našim kartonima ne kriju nikakve istorije bolesti, već neke lepe priče za laku noć.

Dosta dugo, u detinjstvu, držala me je zamisao da bih mogao da budem doktor. Čini mi se da je to prevazilazilo onaj banalni dečiji odgovor na pitanje odraslih šta ću biti kada porastem. Odbijao sam da mi se kupuju igračke, jer sam želeo prave doktorske slušalice, štapiće za grlo, posude „čisto“, „prljavo“, hvataljke, prazne papire za recepte i upute. Išao bih tako po komšiluku i vadio drugima krv kobajagi, stežući im ruke onom žućkastom gumom, da vene lepo napupe. Onda bih sam napravio njihove nalaze, zabrinuto iščitavajući kolika im je sedimentacija i hemoglobin. Sa mnom nije bilo šale, jer sam imao i svesku sa zakazanim terminima, uputima i ono što je najvažnije imao sam indigo i pečat. Najsrećniji dan u mom životu tada bio je kada sam na poklon dobio komplentnu odeću iz prave operacione sale, u kojoj sam hteo i da spavam.  A onda sam zatražio klompe i nosio ih sve dok komšija odozdo nije došao da se žali da ne može da odmara koliko lupam. A ja sam samo žurio na „zakazane operacije“.  

Međutim, bliski odnos sa bolnicom razvio se dosta kasnije, kada sam počeo sve češće da ih posećujem, odnosno da boravim u njima, jer sam bio strahovito bolešljiv. Bivalo je da malo-malo pa zaglavim negde, u nekoj klinici. Prvi put četiri dana. Drugi put deset. A jednom i mesec dana. Moram priznati da onaj prvi osećaj, kada vam kažu da morate ostati, nije prijatan, a onda se svakim danom sve više navikavate, doživljavate sve to kao nešto samo svoje. Počnete gledati pažljivije oko sebe i  tražiti nekog ko je sličan vama. Družite se, pričate, izmišljate, igrate se, skrećete misli sa bolesti, borite se da preživite. Umeo sam toliko da se podvučem ljudima pod kožu da mi je načelnica odeljenja dozvoljavala da kucam na njenoj kucaćoj mašini. Ne mogu ni da vam objasnim kakva je to bila nagrada za mene koji sam se do juče igrao kod kuće, a onda sam mogao da kucam otpusnu listu na pravoj, doktorskoj mašini.

U međuvremenu sam uspeo da razvijem i hipohondriju kod sebe, što je za nekog mog profila takoreći idealno. Nije baš da se time hvalim, niti trčim da idem kod doktora, ali i dalje, dok strpljivo čekam da me prozovu, sedim na klupi i sa zadovoljstvom maštam kako izlazim iz neke od ordinacija, sa nalazima u rukama i demonstrativno odlazim u daljinu, kroz hodnike osvetljene neonom, ostavljajući za sobom bat drvenih klompi. 

Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Horhe, Žorž i Žorže Bicikl Utorkom na dva točka: O vožnji bicikla i sedam velikih životnih istina Trista dinara Srećna domaćica: Trista dinara Emillio Salgari Pouke iz prošlosti: Pisanje za život i smrt