Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Sedim u prepunoj sali u parteru, u poslednjim redovima. Gužva je, kao i uvek kada su u pitanju premijere. Pokušavam da ne buljim ko je sve došao, ali to vam može poći za rukom samo ako ste sočiva ostavili kod kuće. Dobro poznati govori tela, klimanje glavom u znak pozdrava, poljupci, čovek bi mogao da pomisli da svet zaista pokreće ljubav.

Uglavnom se smeškaju jedni drugima, tapšu po ramenima, dele komplimente, očigledno je da ne stižu da se vide. Danas se ljudi gledaju preko Fejsa i Instagrama, što je i realnije. Zato se koriste ove prilike, poput sahrane ili venčanja pa se razmeni par reči i susreti se završavaju sa rečenicama tipa: „evo, nije loše“ ili „sve je po starom“. Uprkos opštim izlivima nežnosti, atmosfera je ipak napeta, kao da će nešto loše da se desi, jer svako od nas nosi svoju masku za što uspešniju socijalizaciju. Tako uigrani, sa već spremnim dijalozima, uživamo u spontanoj igri koja stvara nevidljivu dramatičnost i osećaj da je predstava počela mnogo pre one zvanične zbog koje smo i došli.

Mislim da nema magičnijeg momenta u pozorištu od trenutka kada se svetla u pozorištu lagano gase i kada u mraku iščekujete da se neko pojavi na sceni. Tih nekoliko sekundi praznog hoda, između potpune tame i prvog tračka svetlosti, u meni proizvede poplavu uzbuđenja kao da nikada nisam video nešto slično tome. Dok iščekujem da me predstava uspešno isključi iz realnosti i blokira mi disfunkcionalne misli koje sam doneo s polja, osluškujem kako dišu ljudi oko mene. Međutim, ne zaboravimo da se radi o premijeri, a pozorište se tada totalno promeni, kao da ne liči na sebe, jer sve ima prizvuk blagog vanrednog stanja. Dok domaćini drhte u kontrolnoj sobi, lomeći prste od nervoze, beogradska publika počne da vadi svoje noževe iz sakoa, kaputa i koktel haljina, uživajući u osećaju da neko drhti samo zbog njih. Ponekad kao da se bukvalno može čuti zveckanje tog hladnog oružja iz pogleda kritičara, reditelja i drugih ljudi iz stuke koji strogo sede i posmatraju ceo prizor bez ikakvog izraza na licu. A onda ako ekipa predstave zaista ima sreće i ako im se natalne karte smiluju, pa uspeju da izmame osmeh ili bilo kakvu reakciju koja bi pokazala da su možda nešto i dobro uradili, to se može smatrati uspešnim izvođenjem. Međutim, noževi se ne spuštaju sve dok se ne spusti i zavesa.

A onda se svetla u sali ponovo upale i mi se vratimo našim ulogama sa početka. Neverovatno precizna koreografija ponovnih osmeha, kao da smo se za taj trenutak spremali mesecima, preplavi gledalište, dok svako u svojoj glavi smišlja šta će da kaže i kako da se izvuče ukoliko predstava nije ostavila tako dobar utisak. Razmišljam kome uopšte aplaudiram, ljudima sa scene ili ovima oko mene, to je dosta veliki rebus u mojoj glavi. Dok izlazim u koloni, pokušavam da se dočepam poslužavnika sa alkoholnim pićem, kako bi ta dupla doza pozorišta što pre prestala da me zbunjuje. Nakon par čaša se prepustim toj simpatičnoj igri i sledeći dobronamerni savet Svetlane Bojković pružam ruku i govorim: „Nemam reči.“

Nora i Alisa Žena na ivici nervnog sloma: Nora i Alisa se vraćaju kući Pen on white notebook with cup of coffee Ljubav malim slovima Smak sveta Utorkom na dva točka: Smak sveta Dave Carroll Pouke iz prošlosti: Ko lomi gitare, o glavu mu se obijaju ·