000042
U VAZDUHU · kolumna

Konačno je došlo lepo vreme, kao da se zima zaista završila, mada više se ne zna kad može da padne sneg, možda već u maju. Sve u svemu, dan je postao duži, pomerili smo časovnike, ali su problemi, čini se, ostali sasvim isti. Možda se menjaju vremenski uslovi, ali od sebe niko ne može da pobegne, bez obzira na godišnje doba. Postoji ta legenda među ljudima da s prolećem biva sve bolje, međutim mislim da je to teška varka. Doduše, ajde da ne cepidlačimo, možda je lakše biti s***** kada sunce sija, jer imate makar privid da ipak postoji neko svetlo na kraju tunela.

Piše: Jordan Cvetanović

Sedim u parku blizu moje kuće, onako fino izložen zračenju, bez ikakvog zaštitnog faktora. Retko mogu da sedim na jednom mestu sasvim miran. Teško mi pada da budem sam sa sobom, makar to trajalo i pet minuta, ali vežbam, pa koliko izdržim. U svakom trenutku tražim neku distrakciju, samo da skrenem rolerkoster misli koji mi piči u glavi kao Diznilend ringišpil sa Mikijem i Pajom. Ponekad želim da dođe neka služba koja ima nadležnost da ti rokne anasteziju, da me uspava na neko vreme, da prespavam neki period, jer jedino kad držim sklopljene oči ne razmišljam. Imam utisak da bih počeo da vrištim usred te zelene površine, s obzirom da je akustika verovatno jako dobra na tolikom prostranstvu, čisto da vidim da li će iko da se okrene. Ne verujem, s obzirom da svi držimo slušalice u ušima i borimo se da ne čujemo ništa. Ljudi koji trče, mame koje šetaju decu u kolicima, čak i dileri u parku imaju bluetooth zvučnike da im lakše prođe vreme. Onaj ko treba da dođe nešto da pita, biće dovoljno glasan, da dobije ono što traži. Malo parče tablete da zaboravi bar taj dan ko je.

Baš u tom momentu mi zvoni telefon, javlja se drugarica sa dosta potresnim tonom. Pomišljam da je neko umro, međutim, nije ta vest, ali je atmosfera ista. Ćutimo neko vreme, pokušavamo da se saberemo da počnemo da pričamo, jer ta tišina, tih nekoliko sekundi čekanja da neko nešto kaže, pretvara se u neku vrstu agonije, baš kao na pogrebu. Imam utisak da je zapravo isto kada nešto u nama umre, neka ideja ili nada, da treba čoveku da se izjavi saučešće, jer nema šta drugo da se kaže osim one odvratne rečenice: „Biće bolje.“ Zatim počinje da mi priča da već duže vreme nije dobro, da ne izlazi iz kuće, da je prestala da radi, da se teško nosi sa danima i sobom, da sedi u sobi i uglavnom spava. Govori sporo, ali vrlo sabrano i mudro. Rečenice koje koristi su kao reči nekog mirnog monaha s Tibeta, koji je shvatio u čemu leži mir, ali ipak je gore na hiljadu i nešto metara, izolovan od ostatka sveta, zajedno sa svojim mislima. Pitam se da li se mir zaista može naći u velikim gradovima gde vam stalno nešto remeti percepciju i čini vas anksioznim, jer pravite usporedbe sa sopstvenim trenutkom koji živite. Kako naći snagu i odupreti se tim neprekidnim komparacijama i potrebi da se o sebi misli da ste najgori na svetu, jer niste postigli ovo ili ono ili niste zadovoljni što ne možete da prevaziđete šablon u koji neprekidno upadate. Ćutim, ne znam šta da kažem drugarici koja je u problemu, nemam savet za samog sebe, a ne i za nju, a želim da joj kažem da oboje gubimo vreme ubijajući sebe u pojam. Toliko ljudi ne razmišlja ni o čemu, da ispadate budala kada do te mere secirate sopstveno bivstvovanje, kidate se na komade, a na kraju je sasvim svejedno. Čini mi se da na kraju bolje prolaze ovi što ne misle, jer isto nam se hvata. Ali, džaba, sve je pitanje karaktera i kako su vas naučili kad ste bili mali – da li da dramite ili da vas baš boli briga. I ovako i onako ćete ispasti budala, imam utisak.

Nekako završavam razgovor s drugaricom, kao da smo razmenili par pametnih misli, nešto smo rekli utešno jedno drugom. Nije bilo praznog hoda, ali uprkos tome, razmišljam kako uvek ima gore od goreg. Ne želim da se tešim tuđim sudbinama, jer što reče jedan moj drug svakom je njegova muka slađa. I dok se tako sladite nad svojom sudbinom i mislite da se zaista ceo svet vrti oko vas, doći će novo godišnje doba, a tada treba misliti gde otići na more ili gde proslaviti Novu godinu. U tom valjda i prođe život. U toj nadi da će nekad da vam bude bar malo lakše, nego što je sada.

rustična kuća Žena na ivici nervnog sloma: Senzualija 100024530010 Prozor u dvorište: Volim, dakle postojim jorg-angeli-387328-unsplash Ivan Tokin: Mauricijus 999090_10151511638127872_707329375_n Prozor u dvorište: Dolina suza · · · ·