cm3
U VAZDUHU · kolumna

Ne znam kako se to uopšte desilo, ali odlučili smo da spontano napravimo žurku. A spontano je najbolje – nema velikih očekivanja, faktor iznenađenja, a dođe onaj ko nije imao gde da ode. Nismo znali šta je konkretan povod, hteli smo samo da se zabavimo, ali onda smo shvatili da je Dan mladosti, pa kao što da ne. Izložili smo piće, napravili sendviče sa majonezom, salamom, kiselim krastavčićima i pozvali sve ljude iz imenika. Sve je bilo stvarno jako dobro, kao nekad u stara vremena kada nisi mogao da dođeš na zabavu bilo kako odeven. Sve je funkcionisalo kao podmazano, dok ja nisam završio na podu. Sasvim slučajno. I povredio desno stopalo.

Piše: Jordan Cvetanović

Mislim da se povrede u životu uvek dešavaju s nekim razlogom. Ne krijem da rado odem na glosarijum Luize Hej kada mi se nešto ovako desi s telom ili organima, čisto da proverim s kojim delom ličnosti ili emocije je povezano trenutno akutno stanje. Doduše, to više činim zabave rade, kao kada čitate dnevni horoskop u novinama, s obzirom da više volim da imam sopstveno tumačenje problema. Dok sedim s nogom u kibli leda, u nadi da će se članak vratiti u prvobitno stanje, razmišljam kako nas sticaj okolnosti uvek zapravo vodi u dobrom pravcu. Bilo da vas zaboli glava ili da povraćate bez razloga, simptomi nam uvek komuniciraju da nešto ne radimo kako treba. Moram priznati, ovoga puta mi je velika zagonetka zašto me je univerzum spustio na zemlju, ali ima i to svojih prednosti i šarma. Celog života sam bio opsednut ljudima koji nose štake u javnosti i potajno se nadao da ću jednog dana i ja biti na njihovom mestu, međutim sudbina nije htela da nešto polomim i da mi šansu da osetim kako je biti zaista nemoćan i kretati se ulicom poput puža. Ni sam ne znam odakle mi ta opsesija ljudima koji su povređeni, ucveljeni i obogaljeni, ali teško da mogu da mi promaknu u vidokrugu i da ne primetim da nekome treba da se ustane ili se napravi više prostora.

Dok mi doktorka vrlo simboličnog prezimena Glass saopštava da ću se kretati uz pomoć štake minimum četiri nedelje potajno se radujem i u glavi smišljam odevne kombinacije koje će savršeno ići uz to sanitarno pomagalo iz snova. Izlazim na ulicu ozaren, kao da sam pazario psa u odgajivačnici, kome će sada svi želeti da priđu i pomaze ga. Posle pola sekunde očekujem da se već prvi prolaznik sažali, udeli mi blagi osmeh podrške ili mi pomogne da uđem u taksi vozilo. Alo, meni je potrebna pomoć. Meni! Vi ste sada u prednosti u odnosu na mene. Ne šepate, ne boli vas ništa – uradite nešto za mene. I sam se osećam morbidno, ipak zvuči nenormalno da vas obuzme sreća u nesreći, ali za mene je ovo ipak prvi put. Fala bogu, bez gipsa. I preloma.

Zanimljivo mi je da su ljudi naglašeno dobri samo ako vide da vam je teško. U suprotnom kada sve na vama izgleda sasvim normalno i uobičajeno, dobijate oštre poglede i hladan izraz lica, samo kada ste slabiji od ostalih, kada drugi misle da su jači od vas, dobićete možda malo pažnje i nežnosti. Neverovatno mi je da mi se svaka druga osoba osmehuje, zagleda u nogu, pitajući se šta je moglo da mi se desi. Ne izgledam baš kao neko ko trenira i dušu ostavlja na basket terenu, niti vozim bickl ili prelazim na crveno. Verovatno nikome ne pada na pamet da sam štaku zaradio na dancefloor-u. Čak je i meni bilo smešno dok sam doktorki pokušavao da objasnim da je počela moja omiljena Prinsova pesma i da uošte ne znam kako, ali faca mi se zalepila za parket i to je bilo to.

I dok mi stižu poruke i poruke u želji za brzim oporavkom i pitanjima „pa šta ti se desilo“, sedim u lokalnom kafiću preko puta zgrade i pijem kapućino s štakom u stolici preko puta moje. Imam utisak da sam sasvim iznenada, kada sam se najmanje nadao, dobio sasvim novog prijatelja koji je uvek tu uz mene, da me podseti koliko sam zapravo bio grub i strog prema sebi sve ovo vreme, umesto da se pomazim i budem nežan kao i prema drugima. Štaka je samo dokaz koliko lako zaboravimo da je sasvim u redu ponekad i ljosnuti iz sve snage, jer ti onda ne preostaje ništa drugo osim da lepo ustaneš i nastaviš dalje. Svojim putem.

photo-1556786509-ea5a93a22d80 Žena na ivici nervnog sloma: Ukroćena goropad cm2 Prozor u dvorište: Pismo iz tuđine tom-hermans-642333-unsplash Ivan Tokin: Mornar 000054 Prozor u dvorište: Sizif među konfetama · · · · ·