000051
U VAZDUHU · kolumna

Sve više verujem da se stvari u životu dešavaju s velikim razlogom. Dobro, često preterujem, to mi je u prirodi, učitavam i šta treba i šta ne treba, neprekidno analizirajući i donoseći zaključke i za najobičnije pojave, međutim kako starim, ubeđen sam da je svaki dan, čak i onaj najdosadniji, neki znak i neka lekcija za dalje. Problem je što većina nas, prolazi kroz život eto tek tako, kao da je sve to negde već zapisano, bez ikakvog razmišljanja i preispitivanja, prepuštajući se tobože nekakvoj sudbini i svevišnjem koji to sve gleda odozgo. Možete da izbegavate sebe do mile volje i da zabušavate koliko hoćete, ali život je zapravo toliko strpljiv sa nama da vas nepogrešivo i uvek vraća na sve ono što niste uspeli da savladate, davajući vam po ko zna koji put, šansu da ipak nešto naučite.

Piše: Jordan Cvetanović

Ponekad mislim da mi se previše toga dešava u životu, a zapravo to je samo moj ugao gledanja, jer od svakog susreta, čak i onog najbanalnijeg, mogu da napravim mali film. Ređajući tako sopstvene misli kao neke kadrove bez ikakve montaže, u real time-u, događaji se ređaju i neprekidno pune moj server sećanja. Neke stvari naravno i zaboravljam, praveći mesta za nove memorabilije emocija, ali u principu se manje više sećam svega. Ili se jako brzo podsetim, pa budem srećan da sam čak i to doživeo. Ali ima nešto u toj radoznaloj prirodi moje duše koja neprekidno lunja u potrazi za novim iskustvima i ljudima koji mogu da mi obogate život na bilo koji način. U tome jednostavno vidim smisao života, a ne gubljenje vremena, kako to sa strane često može da izgleda. Razgovori sa ljudima su mi toliko dragoceni, čak i onda kada neko lupa gluposti ili sere bez prestanka. U moru budalaština, uvek se provuče neka rečenica koja može da vam izmeni tok misli i natara vas da ponovo razmislite da li ste u pravu.

U tom smislu, slobodno mogu da kažem da sam u životu najviše naučio od žena. Počevši od moje majke, preko babe, najsnažnijih figura koje sam ikada imao priliku da sretnem, pa sve do niza najautentičnijih žena koje su kasnije postajale moje bliske prijateljice. Svaka od njih imala je nešto što ova druga nema i obrnuto, da je uvek bilo teško okupljati ih zajedno na jednom mestu. Kada god bi pokušao da to uradim, dolazilo bi do nekog kratkog spoja u komunikaciji. Borile bi se da dokažu koja je zapravo najbliža sa mnom, iako to uopšte nije toliko važno, jer ih podjednako volim, poštujem i uživam u njihovom društvu. Postoje nijanse u toj ljubavi, ali mislim da je to prirodno, jer ne možete se sa svima razumeti isto, pa tako i u tim prijateljstvima postoje određeni lejeri koji prave razliku.

Voleo bih da umem da opišem detaljno fascinaciju njihovim pojavama, ličnošću, ukusom, lepotom, pameću, inteligencijom, prefinjenošću, komplikovanošću, harizimom, međutim mislim da je to neizvodljivo. Ne postoje te reči i pridevi kojima mogu da iskažem šta se u mom biću desi nakon svakog susreta sa bilo kojom od tih žena. Možda i treba da ostane upravo tako, neispričano i nedorečeno, s obzirom da se prirodne lepote ne mogu objasniti, već samo osetiti. Bilo bi to kao da pokušavam da opišem osećanja koja čovek ima kada stoji ispred slapa vodopada ili piramide u pustinji. To uvek zvuči banalno, patetično i krajnje bezveze. Međutim, ako se bila koja od njih prepoznaje u ovim redovima, voleo bih da znaju da u mom životu ne postoji ništa famoznije od druženja upravo sa njima. U poređenju sa bilo kojim muškarcem ili prijateljem, one jednostavno prednjače, bez ikakvih napora, prirodno i organski, kreiraju jedan specifični univerzum koji zapravo toliko utiče na moju pojavu, da možda toga i nisam dovoljno svestan. Kako prolaze godine, postaje mi jasno, koliko su sve one značajne i važne za moje odrastanje i sazrevanje, s obzirom da moje divljenje njima nikada ne prestaje. I svaki put je sve veće i veće.

Lepo je biti blizu čiste lepote. A lepota nisu samo lepe oči, kosa i stil odevanja. Međutim, kada imate snažnu ličnost i bogat sadržaj koji dolazi iz najdubljih izvora duše, onda vam se to vidi i na licu. Zato s ponosom mogu da kažem da sam jedan od retkih srećnika koji u svom imeniku krije pregršt najlepših žena, i spolja i iznutra.

gypsy-3677363_1280 Ivan Tokin: Dovoljno photo-1497030947858-3f40f1508e84 Program za editovanje __8_0028 Prozor u dvorište: Nova osećajnost, godina nulte photo-1506815181983-292770fc39f2 Šećerna bolest · · · ·