Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Već nekoliko godina, svakog dana, uz jutarnju kafu pogledam šta ima novo na sajtu freundevonfreunden.com ili skraćeno fvf. Kada je moja zavisnost od voajerizma tuđih gajbi i života počinjala, u tom univerzmu mi je sve delovalo bajkovito, kao neki nedostižni san koji će se ostvariti ako sve budem radio kako treba. Pod tim podrazumevam uspešnu karijeru u bilo kojoj oblasti umetnosti, jako puno novca na bankovnom računu, ugled, nagrade i na kraju stančuga od 200 kvadratnih metara u kojoj držim najskuplje komade nameštaja i imam pogled na bazen čudnog oblika u dvorištu. Dakle da se ne lažemo, vidim sebe jednog dana na tom sajtu.

Gotovo da sam siguran da su osnivači sajta na početku imali ideju da običnim ljudima približe neobične ljude, da promovišu razna zanimanja i pokažu koliko neko može biti kreativan u tome što radi. Čak i u samom nazivu sajta se ogleda taj frendli, mekani pristup životu u kome nema mesta za nerviranje, stres, trivijalnosti, ružne ljude i odsustvo stila. Jednostavno rečeno, izgradili su svet u kome je moguće da u dnevnoj sobi ne vidite ni jedan kabl ili da dečija soba bude uredno sređeni izložbeni prostor. To su univerzumi u kojima je teško zamisliti da nešto ne štima ili da prašina slučajno padne na neki deo enterijera. Kada čitate šta neki od vlasnika takvog raja ima da kaže, ni u jednoj rečecenici, stavu ne možete da pronađete nešto što je pogrešno. Sve što je napisano i izrečeno je upravo kao i na slici – savršeno.

I onda se pitam da li ti ljudi zaista postoje, ko su oni zapravo? Kako zaista izgleda njihov stan i život kada kamere nisu tu? Da li se ikada uflekaju dok jedu za stolom ili prospu Koka Kolu po tastaturi svog najnovijeg Meka? Kako se svađaju, da li lome tanjire ili skupocene skulpture na dohvat ruke? Da li se dešava da nemaju šta da obuku, jer im je sve na pranju? Da li su živi ili pak i u realnosti furaju ta robot stanja? Da li uopšte komuniciraju između sebe ili PR službe komunciraju umesto njih? Voleo bih da postoji neka komisija koja ulazi na iste te gajbe nenajavljeno i fotografiše zatečeno stanje, kao neka socijalna ili imigraciona služba koja dolazi na prepad i proverava kako neko živi. Sav taj materijal koji bi skupila ta rijaliti komisija mogao bi da posluži za punjenje nekog kontra sajta koji bi zapravo pokazivao da ništa nije onako kao što izgleda.

Međutim, ulepšavanje stvarnosti nije jedini problem koji se tu može dijagnostikovati. Cela platforma tog digitalnog kataloga u kome se zapravo promoviše okoreli materijalizam i ističe samo ono što je u tom trenutku popularno u najskupljim koncept prodavnicama, kreira jedan perfidni sistem vrednosti koji je za većinu ljudi nedostižan. Nije to ništa novo, niti je neko otkrio toplu vodu tako što se bavi građenjem imidža raznim brendovima preko priče u lepim i humanim stvarima, to je samo jedan u nizu primera koji treba da poruči da je za bilo kakvu sreću u životu potreban isključivo i samo novac.

A oni koji ga nemaju, njima jedino ostaje da uživaju u malim stvarima.

 

van_gogh_self_portrait_collage Žena na ivici nervnog sloma: Selfi iz 15. veka Pony Utorkom na dva točka: Gluvi telefoni i plavi bicikl poni True Story Srećna domaćica: True story Wudang Ulaz u jedan od hramova Pouke iz prošlosti: Probudi unutrašnju snagu