People Watching
U VAZDUHU · kolumna

Sedim u holu MKG muzeja u Hamburgu i pravim se da sam nevidiljiv. Vreme je grozno, kiša pada već nekoliko dana za redom i šta vam drugo preostaje da radite u nepoznatom gradu, nego da odete u muzej i „ubijete“ nekoliko sati života.

Iako nisam baš neki obožavatelj razgledanja postavki u ogromnim sobama, za veliko čudo nije mi dosadno. Naprotiv, zabavno je posmatrati ko sve ulazi i izlazi. U tom trenutku imam osećaj da bih to mogao da radim do kraja života. Samo tako da sedim i posmatram ljude. Lica, frizure, odela, satove, cipele, nakit, mladeže, noseve, naočare, kišobrane, šešire, kese, torbe, nokte, tetovaže, donji veš koji viri, čarape…

Od malena me fasciniraju ljudi i često mi je skretana pažnja da ne buljim toliko. To se i danas nekada desi kada preteram, neko me zgazi ispod stola ili mi uštine da prestanem nepristojno da se ponašam. Međutim, to je često jače od mene, toliko se zagledam da imam utisak da više i ne postojim, da me uopšte ne vide da ih gledam. Ili se bar pravim da sam zamišljen i da sam zagledan u daljinu, a zapravo me samo zanima kakva je nečija kravata ili najlon čarapa. U mojoj glavi, svi ljudi su podjednako misteriozni i zanimljivi i žive neke sasvim nesvakidašnje živote. Uopšte nije važno da li se radi o starijoj ženi koja radi na garderobi ili mladoj hipsterki koja nadrkano sedi za kasom u knjižari. Moja mašta ide toliko daleko da mogu da ih zamislim kako flosuju zube uveče pred spavanje, kako vode ljubav sa svojim partnerima, kako krišom jedu posle ponoći, kako posmatraju sebe u ogledalu, kako đuskaju u kuhinji dok čekaju da provri voda za čaj… Pred mojim očima, oni su svi zamišljeni junaci rasuti i bezbroj priča i stranica isčupanih iz moje memorije. Niko od njih nije pošteđen mojih projekcija u kojima uživam u delićima sekunde, tek onoliko koliko se neka osoba zadrži u kadru ispred mene.

Dve gospođe se upravo nešto domunđavaju nedaleko mene, uzbuđeno prepričavaju jedna drugoj šta se dogodilo danas ili pre nekoliko dana, ne mogu da ocenim, sva sreća ne razumem nemački. Odmara me ta bujica nepoznatih reči, zapravo samo slušam melodiju koju proizvode. Deluju dosta konspirativno, kao da jedna drugoj saopštavaju državnu tajnu. To bar odaje govor njihovih tela. Lepo su kostimirane, kao da ih je Karl Lagerfild savetovao pre nego što su izašle iz kuće. Sve je perfektno, na svom mestu, ispeglano do krvi. Botoks je primetan na njihovim licima, ali tek onoliko da nije neprijatno. Dok se smeju pokazuju svoje veštačke, izbeljene zube i jarko crveni karmin koji dolazi do izražaja, jer se verovatno ne vade iz solarijuma i saune. Fale im cigarete među prstima, ali pušenje je naravno svuda zabranjeno. Pokušavam da odgonetnem čime se bave, da li su možda kustoskinje ili kuratorke, kako bi se to danas reklo, ili samo imaju mnogo vremena kao ja. Nosim se mišlju da ustanem, priđem i saznam, ali lepše je da cela situacija ostane enigma u mojoj glavi. U suprotnom će doći do zagarantovanog razočarenja, jer zaista ništa nije onako kao što izgleda.

Gledam na časovnik, shvatam da se nisam pomerio s mesta preko dva sata i ne mogu da verujem da sam samo sedeo bez odlaska na aktuelnu izložbu. Lagano ustajem, ipak sam nakon toliko vremena zaslužio da se častim nekim pićem u baru. Izlazim na kišu, bez griže savesti što zapravno nisam bio u muzeju, uživajući u umetničkim delima koje smatram većim od onih koje vise na zidu.

Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: On the radio Sharon Stone Srećna domaćica: 56 Veštice u Italiji Pouke iz prošlosti: Veštice završiše u likeru i knjizi bazen_brac2 Draga Nadice: Bazenski paradoks