_21_0529
U VAZDUHU · kolumna

Kada se nakratko vratim u Beograd, sve deluje kao neki san. Duboko uspavan, sve mi se čini poznatim, utabanim, krajnje intimnim, ali poput neke pustinjske fatamorgane nad kojom se nadvija izmaglica, nestvarno (nedo)dirljvo. Gotovo uvek, sada mogu reći da je to već praksa, direktno s aerodroma, odvode me negde. Ulazim u kola bez pitanja, dok mi na putu prepričavaju ko će sve biti, šta nas čeka, a šta možemo posle. Za početak to nešto, pa ćemo da vidimo. Nisam ostavio ni torbu tamo gde ću da spavam, već mi sipaju drugu čašu vina ili toče rakiju koju „moram” da probam. Prepuštam se toj bujici impresija, puštam da me noć vodi, pa gde stignemo. Važno je da se nešto odvija, da se slike smenjuju, a meni se onako lagano stvara neka knedla, neki čudan osećaj u grlu koji ne znam da li je sreća ili tuga.

Piše: Jordan Cvetanović

Sticajem čudnih okolnosti, često sam menjao gradove, naselja, stanove, boravišta, pasoše. Na toj putanji večnih promena, hteli ne hteli, srećete raznorazne ljude – i dobre i loše, jer gradovi su puni svakakvih duša, i onih koje bi da vam se približe, ali i onih koje bi da vas pojedu. Volim uvek da naglasim da od imovine i bogatstva imam samo prijatelje da prijavim. Sva sreća da se na to ne plaća porez, inače bih bankrotirao. U ovim vremenima kada ti frižider crkne za dve godine, a stan otplaćuješ banci do staračke postelje, čini mi se da su prijateljstva najbolja investicija. Ako su prava i lepa, ona ne mogu da nestanu u požaru, niti da ih neko ošteti u prolazu ili ne daj bože ukrade. Ukoliko se to i desi, onda to prosto nije bilo to.

Sećam se da mi je na početku moje terapije, najteže bilo da napravim spisak i rangiram prijatelje po važnosti. Nije mi bilo jasno zašto se uopšte nešto takvo traži od mene, kao da ih šaljem u logor ili na prinudni rad. Ruka mi je drhtala dok sam pokušavao samo da ispišem njihova imena, da nekoga ne zaboravim, a ne još da ih poređam po zaslugama. Bio sam nadasve zbunjen tim tarapeutskim naređenjem, pomalo i ljut, ubeđujući tog čoveka u fotelji da su mi prijatelji jednako bitni, okej neki malo više, neki malo manje. Mislim, koga više voliš: mamu ili tatu, pitanje. Čemu uopšte rangiranje ljudi? Pa nisu oni filmovi i knjige da im zabijate zvezdice u glavu. Čini mi se da tu pokaznu vežbu nikada nisam uspeo da uradim. Možda je to samo jedan delić moje dijagnoze, ali ne želim da delim prijatelje po važnosti. To su ljudi koji oplemenjuju moj život, čak i onda kada mi idu na nerve. Zar je važno ko je na kom mestu? Uostalom, i to je promenjivo, kao i sve. Neko je nekad na vrhu, a neko na dnu. Kao što sam i sam na nečijoj listi čvrsto na tronu, a nekad i privremeno na začelju.

Kada me pitaju šta mi najviše fali iz Beograda, to nisu ni burek, ni pita od suvih šljiva, ni dimljena rebarca, ni ajvar. Ono što mi svakodnevno nedostaje su moji prijatelji. Upravo svi ti lepi i pametni ljudi sa spiska, puni najdivnijeg humora, igrači na žici, dovitljivi i lucidni, inteligentni i interesantni, osećajni i nežni, drčni i bezobrazni, infantilne starmale duše. Nedostaje mi taj ping-pong rečima, to nešto što ne može da se oseti ni na jednom jeziku izvan naših granica, koliko god da razbijate sleng ili ste načitani na stranom jeziku. Ta bizarna negacija u komunikaciji koju možda čak i mi ne razumemo do kraja, ali žudimo za njom iako nam je često onako baš bljak. Kao zašto ne možemo normalno da razgovaramo, nego volimo grubu igru? Ali, tako nam je nekako lepše. Tako smo naučili. Ima nešto u tim ugrizima, štipanju, pa ako hoćete i verbalnim šamarima.

Vidim da je đavo odneo šalu u momentu kada mi šanker meša vinjak i Coca-Colu. Nakon nekoliko čaša vina, vrti mi se u glavi, ali mi je lepo, kao na novogodišnjem vašaru kada vas kao malog stave u korpu na ringišpilu. Okružen prijateljima, u noći koja miriše na ozbiljan sneg, pomišljam da mogu i da umrem dok trepnem, svestan činjenice da nije malo znati sve te divne ličnosti koje te podsete iznova da život nije uzaludna rabota. Onda kad treba. Kao sad.

__7_0543 Prozor u dvorište: Hoćeš griz? 47379584_10218224788760722_2571518575063859200_n-960x480 Ispovesti uživaoca pop kulture: Bajaga i ja Prozor u dvorište Prozor u dvorište: Šuplji na sve strane Ana Vučković D Žena na ivici nervnog sloma: Stendalov sindrom · · · ·