Prozor u dvorište
U VAZDUHU · kolumna

„Ljubav se gasi,
al’ još u nama nada živi
ljubav se gasi
ti znaš da oboje smo krivi…“

Ovih dana, više nego inače, imam utisak da sve umire. Malo malo pa neko umire ili je ozbiljno bolestan pa će da umre. Kao da se smenjuje vreme, nestaje lagano, poput leda koji se topi na osunčanom stolu, zauvek u nepovrat.

Piše: Jordan Cvetanović

Ranije nije bilo tako, čini mi se, znam dobro, bilo je drugačije ili nisam toliko pažnje posvećivao smrti, pa sada mislim da ljudi više umiru nego inače. Ali nisu to samo živa bića, sve umire – romantika, nežnost, osećaji, emocije, cela jedna epoha se menja i dolazi nešto sasvim novo, generacije koje više i ne znam kako se zovu. Nisam lud, svestan sam gde i u čemu živimo, ali ovo je više nego evidentno da više ništa nije onako kako je bilo. Možda je to normalan tok stvar ili samo proces vremeplova koji i sami stvaramo, ali hajmo bar da priznamo da sve ovo što se dešava oko svih nas, jednostavno teško pada na želudac.

Možda sam samo preosteljiv u poslednje vreme, ne znam, ali u stanju sam po ceo dan da slušam šlagere i kuvam. Poput neke pomahnitale domaćice, pečem kolače i vrckam uz Dragana Stojnića, Leo Martina, Gabi Novak, Biseru Valentalnić, Arsena Dedića. I znate već kako to već ide, related video ovaj, related video onaj i cap – Počnimo ljubav iz početka, Beti Đorđević. Dok se čokolada i puter sjedinjuju u šerpici na najjačoj vatri, meni se stvara ogromna knedla u grlu, pesma pumpa emocije sve više i više, dok ne počnem da plačem, a da nemam pojma zašto. To se valjda zove „takla me pesma“, otkud znam. Potpuno je neverovatno kako zvuči glas te žene i kako je nemoguće danas pronaći nešto slično, makar nalik tom senzibilitetu, tananosti i dubokoj osećajnosti stihova koje peva. Muzika, intonacija, gornje, donje lage, sve je autentični glamur, timeless stvar, pesma koju bi mogao da sluša bilo ko na svetu i takođe da plače. Zamišljam hotelski bar u gluvo doba, prazni stolovi, osim jednog gospodina koji je previše popio za to veče i pevačice koja sopstvenu tugu gasi angažmanom za klavirom. E, to je muzika Beti Đorđević.

Sećam se da sam jednom imao priliku da slušam Beti Đorđević uživo. Bilo je to svojevremeno u zemunskom Lađaru, jednog četvrtka, kada su obično organizovali džez večeri za penzionere i ljubitelje te vrste muzike. Dolazeći iz pravca grada, slučajno sam sreo veselu Beti u autobusu broj 15, kako ćaska sa ljudima u svetlucovom blejzeru, spremna da se popne na mini binu i lati se mikrofona. Kao i uvek, u Lađaru je vladala atmosfera iz italijanskih filmova, stolovi su bili na sve strane, prepuno sređenih baba i deda, koji čim počne muzika, ustaju sa stolica i plešu. Nema snebivanja, glumljenja ludila ili stida, došli su da se nežno zabave i možda pred kraj života ponovo pronađu svoju srodnu dušu. Bože, koliko je lepo prisustvovati takvim događajima, koji su lišeni napornog gradskog pozeraja, ko se s kim druži, ko je iz koje ekipe i da li ste na spisku. Konobari su u uštirkanim belim košuljama, lakovanim cipelama sa lepo očešljanim brkovima. Piće je jeftino, nije neki izbor, ali je zato bogata zabava. Muzika je išla sa zvučnika, matorani su tako dobro đuskali, gotovo nepogrešivo hvatajući ritam i samo se čekalo da ona izađe na pozornicu i zapeva svoj repertoar koji je svojevremeno pevala u hotelu Jugoslavija sa svojim mužem Bobom Đorđevićem. A onda je nekako sve stalo, svi su se pretvorili u muve i gledali u taj predivni osmeh jako tužne žene koja sa lakoćom peva šta god poželite. U tom magičnom momentu, bar za mene, mislio sam da može da se oseti Holivud ili nešto bar slično, kada da vas maze šljokice sa zavesa zadimljenog njujorškog  džez bara u koji zalazi Vudi Alen ili Frenk Sinatra. Majke mi, siguran sam, to je taj osećaj.

Danas takvo nešto možete slušati samo u kuhinji, dok vri krompir ili se krčka gulaš. Sve je to nekako zbrisano sa scene, u jednom potezu, neko je pritisnuo dugme i smenio stil, ubedivši nas da više nije u modi. Međutim, siguran sam da će doći vreme kada će nam biti žao što smo dopustili da sve to nestane. Tada će možda biti kasno da počnemo ljubav iz početka. Ali, jebi ga, i Beti Đorđević zna da je takav život. Sve, samo ne fer.

Foto: Jordan Cetanović Prozor u dvorište: Trula jabuka Queen Ispovesti uživaoca pop kulture: Fredi Merkjuri i ja Prozor u dvorište Prozor u dvorište: Slađe od snova Ana Vučković Penzos Žena na ivici nervnog sloma: Starci · · · · ·