100024520032
U VAZDUHU · kolumna

Ne volim često da idem van grada, pogotovo ne volim da idem na selo. Uopšte nisam od ljudi koji uživaju u tišini prirode, dive se prostranim pejzažima i zalasku sunca pod vetrenjačama. Skoro da me ništa od toga ne uzbuđuje, ali ipak nekad se desi da završim i na takvim mestima. Moja radoznala priroda nikako da me nauči da kažem „ne“, pa tako pristanem da se upustim u još jednu avanturu, izvan moje komfort zone. Spakujem sendviče, keks, knjigu i uputim se u nepoznato, pa šta bude.

Piše: Jordan Cvetanović

Pre nekoliko nedelja sam dobio poziv od prijatelja da provedem vikend u njegovom rodnom selu na severu Nemačke, na granici sa Holandijom, blizu mora. Povod odlaska u to malo mesto bila je proslava rođendana njegovog školskog druga, bogatog naslednika farme svinja. Već godinama slušam priče o tom mističnom seocetu, prepunom bogatih zemljoradnika i farmera, tako da nije bilo izbora, nego da zaista odem i sve vidim svojim očima. Neprijatna vest bila je da se od Berlina do tog mesta putuje šest sati bez pauze, ali bože moj, makar su putevi u Nemačkoj dobri. Na svu sreću, bus je bio dobro opremljen: svako sedište je imalo izvor električne energije za telefonske punjače i signal za wi-fi, pa put nekako prođe. Zanimljivo je zaista koliko više niko nije sposoban da bude bez interneta duže od pola sata. Čim izostane dovoljna doza distrakcije od realnosti telefonom, telo počne da reaguje, prolaze vas žmarci, ne znate šta ćete sa sobom, zavidni ste na one sa XXL paketima i neograničenim internetom, grizete usta, češete se i sve biste dali za par gratis megabajta. U selo sam stigao u kasno popodne, taman u vreme večere. Odmah moram da naglasim da to nije selo u onom pravom smislu te reči, sve je sređeno, niko ne dovlači vodu iz bunara, sve deluje pitoreskno, slatko, kao neke kućice od čokolade. U meni se na takve prizore uvek budi nekakva blaga jeza, u glavi mi se stvara plot noar krimića, u kome nikako da pronađu serijskog ubicu koji vilama probija tela žrtava. Znate ta prigušena svetla u kuhinjama, u kojima jasno vidite neku ženu kako priprema salatu i iznosi na trpezarijski sto, dok muž gleda TV. Meni je to uvek početak horor filma.

Nakon što smo popili flašu vina kao warm up za pir koji sledi, pozvali smo taksi, jer su imanja jako udaljena jedna od drugih. Na putu, u totalnom mraku pod velom guste magle, prolazimo pored šuma i šuma, napuštenih kućica, malih crkava, grobnih spomenika. Sa radija dopire neka nemačka muzika, dosta gotički pompezna, idealan saundtrek za prizore koji se smenjuju kroz staklo prozora. Ispred kuće nas očekuje raskošni vozni park najluksuznijih automobila, kao da u njoj živi Dragana Mirković sa suprugom. Iz off-a se s vremena na vreme čuje stenjanje svinja, što celom tog događaju i slici daje još jednu nadrealnu notu. Volim žurke, bilo kog tipa, jer to je najlepši poligon za posmatranje međuljudskih odnosa, dinamika ljubavi i mržnje, govori tela koji komuniciraju više od reči. Ponekad imam utisak pre nego što se pojavim kao gost, kao da treba da zagazim u more, prepustim se i zaplivam. Vrata nam otvaraju simpatični domaćini, atmosfera je već uzavrela iako nema ni deset sati uveče. Neki ljudi su već zajapureni od alkohola, jer je evidentno da se sve troši na veliko. U nekoliko salona, ljudi su grupisani po interesovanjima, starosnoj dobi, ali čini mi se i po statusu. Pušači su oterani izvan kuće, da se truju u posebnoj štali za mašine i ostali pribor za rad. Po običaju, tamo je i najzabavnije, jer od muzike u kući i ne možete da čujete sagovornika. Ono što je lepo je da svi plešu, bez obzira na godine, nema nekakvog stida ili snebivanja, sve je manje više familijarno. Deca se motaju ljudima između nogu, jureći crnog retrivera koji je u odlepu od sreće, jer mu svako po nešto daje iz tanjira. Cela ta scena, igrokaz koji su stvorili prisutni, podseća na neku Čehovljevu dramu, čak postoji i puška okačena na zid, koja do kraja večeri, fala Bogu, nije opalila. Međutim, kako se jutro primicalo, a ljudi bivali sve pijaniji i pijaniji, otvarala su se razna poglavlja ljudskih života u kojima jasno možete da pročitate koliko strah vlada svima njima. Bez obzira na novac i stepen slobode, strah je osnovni pokretač svih životnih drama, manjih ili većih.

I dok pušim svoju prvu jutarnju cigaretu, gledajući kao divlji zec galopira kukuruznim poljem, razmišljam kako su ljudi zapravo svuda manje više isti. U tim jezivim nadmetanjima čiji je veći, zaborave se do te mere da kakofonija koju stvaraju počne neodoljivo da liči na ono groktanje iz off-a.

Stolice na terenu Ivan Tokin: Uspeh Skoča i Beograd Gistro priče: Mom Beogradu Kurt Cobain (MTV Unplugged, 1993. Frank Micelotta, Getty Images) Ispovesti uživaoca pop kulture: Nirvana i ja Prozor u dvorište Prozor u dvorište: Počnimo ljubav iz početka · · · ·