34A_0040
U VAZDUHU · kolumna

Subota je i grad je skoro sasvim pust. Nije to ništa čudno, s obzirom da je očigledno da su ljudi odlučili da odu malo van realnosti, jer prvi put ove godine, osmi mart je izglasan za sasvim novi praznik u Berlinu i svi su nenadano dobili slobodan petak na poslu. Napolju je jako hladno što dodatno utiče na to da su ulice prazne, međutim, meni ne smeta da se po ko zna koji put uputim u beskraje noći i vidim šta ima novo. Zapravo volim kada nema nikog, kao da se onda bolje sve vidi, to prostranstvo koje skoro da i ne primećujete u slučaju nekog drugačijeg vikenda. Ulazim u dobro poznati bar, u kome takođe vlada pustoš, sedam za šank u nadi da ću ugledati nekog poznatog, ali samo me barmeni poznaju. I to je nešto, makar ne moram da izgovaram ništa, jer čaša vina je već ispred mene i mogu na miru da zapalim cigaretu i sačekam da vidim kako će veče nastaviti da se odvija.

Piše: Jordan Cvetanović

Zanimljivo je da ljudi ne vole da izlaze sami. Kao da je to neka sramota ili ne daj bože dijagnoza. Moram priznati nije prijatan osećaj, jer imate utisak da ceo bar zna da ste ušli sami i da sedite bez ikakve pratnje. Sam čovek za barom koji grli čašu svog pića zaista izgleda kao slika koju niko ne želi da vidi, a ne još i da iskusi. Lakše je svoju usamljenost skrivati u društvu, u grupi ljudi koji svi gledaju u svoj telefon ili ne slušaju jedni druge šta govore. Na kraju krajeva, u barovima je postalo nemoguće pričati, s obzirom da iritantna muzika nadjačava bilo koju misao, a ne da čujete šta neko preko puta vas govori. Vremenom sam počeo razvijati neverovatnu sposobnost za čitanje s usana, pa sada otprilike mogu da pretpostavim o čemu se govori, ne samo za mojim stolom, nego generalno. Tačno možete da provalite po nečijim ustima koliko je bitno ono što se priča ili jednostavno neko samo priča u prazno, da se ubije vreme. Osim toga, praznici su uvek specifični, naročito oni koji zgrabe i vikend sa sobom, pa u gradu zaista ostanu oni najusamljeniji ili slučajni prolaznici koji su tu silom prilika takođe došli da ubiju par sati do jutarnjeg leta.

Pažljivo gledam dinamiku pogleda među ljudima, kao da se svi stidimo što smo tu došli, jer nismo imali gde drugo da odemo, a nije nam se ostajalo kod kuće uz Netflix ili knjigu sa gomile koja čeka da se pročita. Gotovo da svi gledaju ispred sebe ili pale i gase aplikacije na telefonima. Dva prijatelja pored mene ozbiljno analiziraju Tinder profil neke devojke koja se baš potrudila da ostavi utisak sa mnoštvom fotografija u raznim pozama i ambijentima. Uvek mi je to odvratno kada vidim da se neko podsmeva nečijim slikama, a ne poznaje tu osobu, naročito kada izvesni „match“ pokazuje grupi prijatelja, pa svi imaju neki maliciozni komentar, kao da oni ne mogu da budu u istoj toj situaciji, da neko tamo, na drugom kraju grada, takođe čereči njihove fotografije i komentariše detalje u pozadini. Znam, nisam ni ja cvećka, radio sam i ja to, nije da nisam, ali brzo sam shvatio da je to jako, jako ružno iako ta osoba to neće nikada saznati. Na kraju krajeva, šta imamo od tog ismevanja drugih ljudi, naročito ako zajedno sa njima učestvujemo u toj potrazi virtuelnih ljubavnika. Tako ta dva majmuna provode svoj vikend, tako što listaju i smeju se, kao da su nešto bolji od svih tih glava koje odsecaju pokretima prstiju. Nije mi jasno čemu se nadaju ti ljudi, zaista, o čemu razmišljaju kada tako nekako s pola mozga, sedeći u baru, brljaju po tom okeanu ljudskih sudbina. Nekada su ljudi iznajmljivali tela, kupili ih s ulice i vodili u hotel ili kući, a danas se to preselilo na dating platforme, jer kao da svi prećutno znaju da se to koristi samo onda kada ti je do „onoga“. A ljudima je stalno do onoga i zašto onda neprekidno ne bi imali nešto drugo, tako što će prethodno odbaciti bezbroj profila, dok ne dođu do onog „pravog“. A onda će ujutru samo reći „ćao“, nismo se našli, j*** ga, opet idem na piće sa prijateljima, da im se žalim kako svi hoće samo seks.

Dve doterane drugarice neprekidno dodiruju svoje bujne kose u znak senzualnosti i zainteresovanosti, međutim kao da ne znaju da ljudi nikada neće da uzmu ono što im se nalazi ispred nosa. Pune očekivanja da će ipak nešto da im se dogodi, pomišljam da im doturim cedulju na kojoj piše da će i ovo veče biti samo još jedno u nizu onih u kojima svako od nas misli da mu nema spasa. Zaleđeni od straha da nam neko ne kaže „nisi moj tip“, sedimo i ne mrdamo s mesta. Što je sigurno, sigurno je.

32A_0042 Prozor u dvorište: Jutro neće promeniti svet dvorac Žena na ivici nervnog sloma: Muzika iz snova 15A_0170 Prozor u dvorište: Lica bez godišta jake-givens-576-unsplash Ivan Tokin: 1772 · · · · ·