Prozor u dvorište prodične priče (foto: Jordan Cvetanović)
U VAZDUHU · kolumna

Ujutro, čim otvorim oči i dovučem se do ogledala, ako uopšte smem ili sam sposoban da se pogledam, shvatim da me roditelji nisu usvojili. Nekada sebi strahovito ličim na majku, a nekada na oca. Retko pomislim da podsećam i na rođenog brata. Naša lica su kao legure, menjaju se svakog dana, bez naše volje i prate neke procese iznutra. Nesvesno, kada se namrštim ili nasmejem, osetim kako to isto rade ili su radili i moji roditelji. Prepoznajem i čini mi se sve više negujem te sitne znakove prirode koji odaju naše predake.

Moji roditelji ne žive u istom gradu kao i ja, te je nemoguće da budemo u potpunom toku sa dešavanjima u našim životima. Nemamo zajedničke rituale poput nedeljnog ručka ili odlaska u bioskop. Zapravo, bolje rečeno, od rata u Sarajevu, živimo bez kontinuiteta. Čas smo zajedno, čas smo svako na svoju stranu. Gledamo se preko blurovanih i pikselizovanih ekrana na kompjuteru, u zavisnosti od kvaliteta mreže i protoka interneta, ali to nam ne smeta da se dobro razumemo ili još bolje posvađamo.

Razmenjujemo slike i važne trenutke na vajberu. Šaljemo sms-ove da smo sleteli u neki grad ili da nam je pala temperatura kada smo bolesni. Čujemo se i fiksnim telefonom, kad god to situacija zahteva, na primer da mama izdiktira neki recept ili da tata ponovo upiše ime leka koje je zaboravio. Zapravo sve radimo kao i svaka porodica, samo preko drugačijih kanala komunikacije.

A onda kada ugrabimo vremena i uspemo da se vidimo uživo pokušavamo da živimo kao da se nismo razdvajali, imitirajući upravo tu porodičnu rutinu koja nam nedostaje – od ispijanja prve jutarnje kafe do prepirke ko će prvi da ide da se tušira. Sedimo tako do sitnih sati i raspredamo o životu kao da do sada nismo nikada potezali bitne teme. Informišemo jedni druge ko je šta postigao u užoj i široj porodici, ko se rodio, ko je umro, a ko se venčao. U tih nekoliko dana, ponekad čak i sati, oponašamo sasvim uobičajan razgovor između članova porodice kao da ćemo se sutra ponovo videti. Zanimljiva je ta mentalitetska potreba ljudi sa ovih prostora, uključujući sve bivše republike Jugoslavije, da ta relacija roditelja sa decom ostane uvek toliko blizu, da se bilo koje udaljavanje, poput života u stranoj zemlji ili ne daj bože drugom kontinentu smatra najvećom tragedijom.

Prenaglašena briga, neosnovan strah, neprekidna kontrola, pa i zabrinutost za svaku sitnicu, neke su od odlika koju nam roditelji pakuju u nevidljiva pisma i šalju preporučeno, da zauvek stignu do nas, da dobro upamtimo da postoji mogućnost da nikada nećemo biti odrasli i dovoljno sposobni da budemo odgovorni za sebe i svoje postupke. Uprkos godinama koje prolaze brzo, čak i kada po ličnoj karti odavno postanete svoj čovek, roditelji vole da misle da ste vi i dalje njihove malo dete kome trebaju da se objasne neke stvari. Za svaki slučaj.

Ali, vremenom čovek se nekako navikne i prihvati da je to ovde tako. Retki su slučajevi koji potvrđuju da ova teorija ne pije vodu. U nekom trenutku, roditelji počnu da se ponašaju kao deca, pa morate da im održite predavanje, isto ono, koje su oni nekada držali vama. Takvi bizarni momenti postanu zapravo komični, pa sve ono što vas je nekada uznemiravalo i dizalo vam pritisak, počne da vam biva simpatično. U najmanju ruku, te bizarno zamenjene uloge prigrlite tako da imate utisak da je to sve proces vašeg, ali i njihovog odrastanja. U svakom slučaju, koliko god se opirali i naporno radili na tome da ne ponovljamo greške naših roditelja, a oni njihovih, odraz istine u ogledalu je nemoguće zaobići. Što se pre pomirite sa tim, napokon ćete i sami sebi biti lepi. A i roditelji će vas manje nervirati.

Gepard u odelu Žena na ivici nervnog sloma: Admiral Gepard Jutro Srećna domaćica: Jutra Zdravlje Utorkom na dva točka: Zdravlje etc. Tarega Pouke iz prošlosti: Dečak gitara i mobilni ·