Prozor
U VAZDUHU · kolumna

Čudno, ali bar meni ovo leto ne liči na sebe. Nije samo do promene vremena, stope selebriti mortaliteta i efekta staklene bašte, ima nešto i u vazduhu, duboko zakopano u ljudima. Vlada nekakva čudna epidemija volšebne napetosti, koja se tako podmuklo uvlači u kosti i razara nervni sistem grada. Bilo da prelazite ulicu ili kupujete cigarete na kiosku, sve je na ivici noža. Ne znate šta vas čeka iza sledećeg ćoška – bomba, sekira ili kamion. Sve deluje manje više isto i poznato, bezbrižno i nežno, jer je leto, strah je ove sezone više nego „must have“.

Sigurno ste milijardu puta, kao nikada do sada, opomenuti da je život kratak, uprkos činjenici da skoro pa da nema osobe koja ne misli da će živeti bar 100 godina. Dobro, osim Maje Volk koja namerava da živi i više od toga. Izmišljanjem tih sumnjivih teorema, od strane poplave trenera za savladavanje života, u kojoj nas neprekidno teraju da imamo nikad viđene senzacije i da svaki dan doživljavamo nešto novo, stvara neopisivi osećaj pritiska koji se kasnije pretvara u galopirajuću anksioznost. Pretvara se u strah od života, jer šta ako samo gubim vreme, a ne živim?

Nije ništa novo reći da je strah pokretač sveta, ali kao što paradajz više nije paradajz onog ukusa, tako je i strah metastazirao u svoje razne oblike i raširio se u sve pore društva. Nije bitno čega se bojite, bitno je da se bojite, da vam strah ne dozvoljava da zaspete, već da uvek budete polubudni i umorni, u nadi da đavo ipak neće doći po vas. Da ćete ipak nekako da se spasete iako ne znate od čega. Ako se već toliko plašite da živite, šta će vam takav život.

Neko se boji da će izubiti posao, nego da će ga ostaviti momak ili devojka, neko da će pasti avion, neko da neće imati šta da jede, neko da će proći suknja iz Zare u tom i tom broju, neko da će biti silovan na putu do kuće, neko da neće naći parking, neko da će da poludi, neko da će pasti niz stepenice, neko da neće moći da progovori na razgovoru za posao… Život je prepun strahova koji nas parališu i poput gasa u logoru guše fantazije o srećnom životu. Navučeni na konstantni užas kojim smo okruženi iz minuta u minuta, gotovo da ne verujemo da je drugačiji ishod zapravo moguć. Zato, gotovo da nikada nema opuštanja, večito u gardu, pa i ako se desi nešto lepo, zanemimo od straha jer ko zna šta bi moglo loše da se desi, ako se zaista budemo radovali bilo čemu.

Pre nekoliko dana, u napadu dosade pred kasom, dok stojim u kilometarskom redu, pogled mi se zaustavlja na niz boca sa flaširanom vodom na kojima su ispisane čuvene poruke ljubavi. I tako dok se hidrirate, što je takođe korisno za dugovečnost, možete da se zasipate gomilom tih afirmacija koje bi trebalo da vam promene život na bolje. Međutim, ukoliko ih budete čitali tek tako, bez razumevanja, usvjajajući ih zdravo za gotovo, ništa se neće dogoditi. Biće to samo hrpa lepih, ali beskorisnih misli koje je osmislila osoba koja verovatno tamo negde daleko od vašeg nesrećnog života provera bankovni račun dok srce hoće da joj iskoči od sreće i zadovoljstva. Međutim, da li je zaista baš tako lako zavoleti sebe i prestati da se plašite? Da li je dovoljan samo jedan pogled na prozirnu flašu vode da vam promeni život iz korena?

Nažalost, lekcija ima mnogo, a rešenja i odgovora jako malo. Čak i ona zavodljiva teza da se odgovor svih pitanja nalazi zapravo u nama samima, čini se kao još jedan sjajan marketinški manevar svetske zavere, kreiran da odloži večni strah od besmisla, koji se kao što vidimo, kako vreme odmiče, više ne da ni sakriti.

Ana Vučković u Pizi Žena na ivici nervnog sloma: Opšta mesta Matematika Ivan Tokin: Matematika Draga Nadice, jedan simpatičan momak Draga Nadice: Jedan simpatičan momak Ampule Utorkom na dva točka: Frankofonija ·