Poslednja šansa
U VAZDUHU · kolumna

Subotom ujutru obično ustajem jako rano i ne mogu da spavam duže, iako bih voleo. Ali, to je valjda to proklestvo navike koje vam alarm utera u kosti. Budim se kao vojnik, trzam iz sna, misleći da se i tog dana ide na posao. Onda, šta ću, negde na putu do kupatila shvatim da je ipak vikend. Prosto, ne umem da se opustim, pa da ležim i ne radim ništa, nego izađem, šetam i buljim u ljude. A subotom je lepo, lepše nego nedeljom kada je grad možda previše pust za moj ukus. I tako gde ću, šta ću, većina još spava, inače bih telefonirao i dok se razmišljam kako da ubijem vreme, put me navede na Taš.

Taš je lep park, i pored onog Alijeva i onih fontana što svetle uveče kao diskoteke u Sutomoru. Ona Šansa je možda kafe sa najlepšim imenom u gradu. Bilo je još lepše kad je u nazivu stajalo još i Poslednja. Postoje tako neka mesta u gradu koje volite, iako znate da vam tamo ništa ne odgovara, ni usluga, ni ljudi koji tamo dolaze, ali eto, idete, vezani ste za to nešto. Ne možete da objasnite, nego idete. E, tako i ja odem ponekad u Šansu. Sednem na one oker jastučiće, naručim onu bljutavu kafu, ceđenu pomorandžu razblaženu do bola i tako stavim naočare za sunce i imam utisak da sam nevidljiv. I onda gledam, strpljivo i dugo, kao oni posmatrači ptica. Promatram ko sve dolazi, sa kim, slušam dijaloge. Skupljam tako materijal. I mogu vam reći, ima tamo svašta da se i čuje i vidi. Nije loše.

Međutim, ono što mi najviše privlači pažnju su roditelji sa decom. Oni su udruženi kao i vlasnici pasa. Keve razmenjuju iskustva do koje godine treba dojiti dete ili kada je pravi trenutak da ga skinete sa pelena. Ali, i među njima ima razlike. Postoje oni mladi roditelji, još uvek ushićeni od tog osećaja da su stvorili jedan novi život, koji strepe od svakog detetovog koraka i neprekidno postavaljaju fotografije svog deteta na FB sa nekim šaljivim komentarima koji su obično u množini, tipa danas smo vredni ili raste nam zubić. Druga sorta roditelja su oni koji su već na ivici nervnog sloma, imaju utisak da nemaju sopstveni život, došli su tu da iskuliraju na momenat, da se istračare pre nego što odu da operu šareno i pristave ručak. Oni već imaju drugo ili treće dete, nisu više toliko uzbuđeni što je stvoreno toliko novih života i decu su pustili poput pasa da se rastrčavaju. Treću grupu čine roditelji sa babom koja neprekidno daje savete sopstvenom detetu kako treba sa drugim detetom. Te babe pune znanja i brige u šta će da im porastu unučići su poput neke komunalne policije koja postoji da bi sve bilo pod kontrolom, da slučajno neko nešto ne bi pogrešio i ne daj bože uradio kako on misli da treba. Tada se obično pojavi porodica čopor, oni što misle da su sami u parku, pa se za njima vuku plačjiva deca, dva tri udomljena psa i zmajevi, lopte na naduvavanje i ostala rikvizita. Oni vole da zauzmu celu teritoriju, da se rašire svuda pod izgovorom da su deca takva po prirodi, a da se psi samo igraju i da neće da ugrizu.

Zapravo, uprkos svemu, lepo je gledati svu tu decu. I jedne i druge. I ove male, ali i njihove roditelje koji su u stvari isto tako mali i istripovani na onu legendu da su i oni nečija deca. Tada mi se, odjednom, dok pokušavam da procesuiram ceo taj subotnji karusel, dok mi se u glavi mešaju graja i smeh, sasvim nenadano, iznad krošnji, između crkve i pozorišta, ukaže lik Duška Radovića koji puši i mrzovoljno gleda, razočaran što ga nismo više slušali. Kako to da ga nismo baš sasvim razumeli i ozbiljno shvatili. Možda nam je ovo stvarno poslednja šansa da umesto veronauke i građanskog vaspitanja u škole ipak uvedemo predmet „Dobro jutro, Beograde.“ Možda se onda i desi da neko u ovoj zemlji i odraste.

Ana Vučković - Prvi putevi Žena na ivici nervnog sloma: Prvi putevi Deca Sandra Todorović: Ne daj Bože što ti majka misli rambo amadeus 1 Populizam: Sprdačina i more Odmor Lara Marinković: Stik, gel, sprej · · ·