Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Prošle godine, negde pred njen sam kraj, u decembru, sreo sam se sa jako dobrom prijateljicom iz Splita koja trenutno živi u Bremunu. Retko se viđamo, uvek smo željni da se detaljno apdejtujemo o našim životima, razgovarajaći tako o svemu i svačemu, odjednom, ničim izazvani, dogovorili smo se da ćemo u narednoj godini jedno drugom slati pisma. Prava pisma. Pisana rukom, na papiru, u koverti.

U početku, činilo se to kao sjajna i nesvakidašnja ideja, usplahireni kao hipsteri kad ugledaju odbačeni stari kaput svog dede, međutim kada zaista počnete da razlivate misli po parčetu papira, shvatite da ste izgubili onu neverovatnu kondiciju iz doba škole, kada ste mogli danima bez ikakvog motiva, da vodite dnevnik i mislite da ste popili pamet celog sveta. Ovako, dvadeset godina kasnije, pod pritiskom novih tehnologija i napretka, u kome se više ne pišu ni sms poruke, već šalju emotikoni, jedna prazna A4 stranica vam zaista deluje kao da morate da ispunite celi tom knjiga.

Uvek sam voleo da čitam pisma. I svoja i tuđa. Sva sreća, više ih niko ni ne piše u toj meri, pa ne moram da se savladavam da otvaram intimu koja me se ne tiče. Danas kada je sadržaj poštanskog sandučeta sveden na račune, kazne i letke za dostavu hrane, dolazak pisma se slobodno može tretirati kao dolazak vanzemaljaca. Međutim, ne znam da li se i vi osećate tako ushićeno kao ja kada ugledam pečatiranu kovertu sa markicom i nalepnicom na kojoj piše „per avion“. Svaki put kada se to desi, poput nekog alhemijskog čuda koje stvara sanduče, polako izvadim pismo, kao da je unutra ne znam šta i onda na miru, kada uđem u kuću, raskomotim se, sednem, naspem neko piće, tek onda krenem da ga otvaram natenane.

Nikada ne mogu da zaboravim koliko su me nedeljna pisma jedne Maje Marković iz Novog Sada spasila da ne umrem od dosade dok sam živeo u Baru. Ona je stvarno bila moj jedini realni pen frend. Pisma nikada nije odrađivala, kao što se to uvek desi sa takvom vrstom komunikacije, ljude u nekom trenutku počne da mrzi da to rade, iako im se učini kao „wow“ ideja. Međutim, ona nije odustajala tako lako, pisala mi je do najsitnijih detalja o svom životu i to na onom tankom matričnom papiru, jer mislim da joj je neko od roditelja radio u banci. Tako su se ispod gusto pisanih slova hemijskom olovkom nazirali nekakvi brojevi, proračuni i završni bilansi za taj mesec. Ta pisma su bila uzbudljivija od bilo koje serije koju danas možete da skinite sa neta i pismenija od većine članaka koje možete da pročitate u našim novinama. Slala ih je u providno plavim kovertama kroz koje su se jasno videli redovi njenih ispovesti, raspoloženja i stanja u koje je upadala u toj nedelji. U vreme NATO bombardovanja, neka pisma su kasnila, a druga nekim čudom stizala ranije, pa se dešavalo da čitam unapred o nečemu što se već dogodilo u prethodnom pismu, a ono do mene još nije stiglo. Nedavno sam, u nekom raspremanju stvari iz prošlosti, našao sva pisma Maje Marković iz Novog Sada i ponovo ih pročitao. Bilo je uzbudljivo, kao kada ponovo čitate neku knjigu koju i niste baš najbolje razumeli kada ste bili mali, pa sada uviđate sva značenja rečenica. Danas više nemamo kontakt, ne znam uopšte šta je sa njom, gde živi, da li je udata i da li živi u Novom Sadu. Ponekad pomislim da ona zapravo nije ni postojala, već da sam to ja sam sebi pisao, izmislivši lik profesorke matematike, sa problematičnim dečkom koji je mnogo nervira, sestrom Mimom koja je luckasta i bratom Markom, zgodnim studentom prava.

Pre neki dan u moje sanduče je stiglo prvo pismo iz Bremena. Ono što sam prvo primetio da je koverta tvrda i dosta čudnog oblika, i nisam izdržao, morao sam da ga otvorim još u liftu. Unutra je pored uredno napisanog pisma, prelepim rukopisom, bilo spakovano i tek kupljeno naliv pero. Bila je to jasna poruka da naše dopisivanje shvatim krajnje ozbiljno, jer pisanje pisama u današnje vreme je toliko ekskluzivna stvar da svaki njegov deo mora biti poseban, pa i olovka kojom pišete.

635666231151428830-kill-bill- Žena na ivici nervnog sloma: Kad mi mama kupi pare Sreća je od vazduha Ivan Tokin: Sreća je od vazduha Čaj Srećna domaćica: Spašavanje nosoroga u Africi Knjizevnik nagrađen Oskarom za najbolji film Pouke iz prošlosti: Propustio si, a nisi propustio ·