Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Volim da lunjam, to je valjda opšte poznato. Blenem, zabadam nos gde mu nije mesto i tako to. Tome me je naučio moj deda Svetozar, koji me je svuda vukao sa sobom. Baba se stalno ljutila, jer kasnimo na ručak ili večeru, a on je uvek imao sulude izgovore da je nekome nešto morao da pomogne, a u stvari samo smo lunjali.

Voleo sam kada me odvede u prodavnicu štofova, tamo gde sve miriše na itison ili kada se zavučemo u neku antikvarnicu gde se vlaga iz knjiga zavlači u nozdrve. Vukao me je po buvljacima, ciganskim naseljima, zanatlijskim budžacima, zavučenim dućanima. Divio sam se kako je umeo spretno da komunicira sa potpunim neznancima, da sklapa brzopotezna prijateljstva i da kaže baš ono što ljudi misle u tom trenutku. Imao sam utisak da poznaje celo Sarajevo i da bi svi voleli da budu u njegovom društvu. Nemirne prirode i radoznalog pogleda, moj deda je tako lako pronalazio skrivena mesta zbog kojih počnete da volite grad u kojem živite i mislite da nešto tako ne postoji nigde na svetu.

Bio je ljubimac pijaca i seljaka prodavaca, voleli su da svrati, da popriča, kaže nešto „pametno“ o životu, zapeva i nasmeje ih. Tada nisam razumeo zašto ga svi zovu „deda“, s obzirom da nemaju pravo na to, jer nisu oni njegovi unučići, nego sam to samo ja. Međutim, sada mi je s ove distance jasno da su ljudi imali potrebu da ga dožive kao nekog svog, kao rod rođeni, toliko blisko, da nisu ni mogli drugačije da ga oslovljavaju. Baba se obično ljutila što deda provodi toliko vremena napolju i što su mu svi drugi važniji od porodice, ali njegova priroda je do kraja života bila takva da je morao neprekidno da se „meša“ sa ljudima.

U moru raznoraznih likova koji su prolazili kroz njegov, ali i moj život sa njim, najčudniji momenat za sve bilo je prijateljstvo sa Ramom. Imao sam utisak da su baba, ali i svi ostali mogli da podnesu sve na šta je deda bio spreman, ali obožavanje romske porodice i ne baš. Svi su se nadali će mog dedu to kratko držati i da će Ramo brzo nestati iz naših života. Međutim, moj deda je voleo život i žive ljude i zaista nije pravio nikakve podele po boji kože, nacionalnosti i ne znam čemu još. Sećam se kada me je prvi put odveo u cigansko naselje, nalik na film „Dom za vešanje“, gde je živeo Ramo, automehaničar, veliki obožavalac Vesne Zmijanac. Garažu, svuda oko kanala iz kog je najčešće virio, Ramo je oblepio provokativnim posterima te ex-yu seks bombe. Na tranzistoru, sa audio kasete, vrteo se njen duet sa Dinom Merlinom „Kad zamirišu jorgovani“, uz koji su svi padali u sevdah. Ramina deca bi istrčala iz kuće, grleći mog dedu, jer je to značilo da će da dobiju bombone. On je uvek, za svaki slučaj, imao pune džepove onih tvrdih punjenih bombona, za koje bi baba govorila da kvare zube. Tek kad namiri decu, ulazio bi u neki razgovor sa Ramom, koji nisam baš najbolje razumevao, ali sam uvek mislio da kuju plan da opljačkaju banku ili uđu u neki rizičan biznis. Taj živopisni magični svet, koji nikada ne bih ni upoznao da moj deda nije bio dobre volje da me vodi sa sobom, uticao je da se zauvek inficiram nepresušnom radoznalošću koja me do sada „uvaljivala“ u razna životna iskustva iz kojih sam izlazio kao bogatiji čovek. Dugo je trajalo to negodovanje familije što deda rado prihvata Ramine poklone koje je donosio kući poput ambasador ćebeta „kao novo“ nađenog na nekom đubrištu ili seta pozlaćenih šoljica za popodnevnu kaficu. Međutim, kada se zaratilo i kada je rat počeo da prikazuje ona prava lica ljudi, Ramo je ostao onaj isti veseljak od ranije i više se nikome nije gadilo da iz njegovih ruku uzme kocku šećera ili parče svežeg mesa. Nikoga nije bilo briga odakle mu i zašto to deli sa njima u tako teškim trenucima kada ima i svoju, ne baš malu porodicu.

Nije mi jasno kako nikome nije moglo da padne na pamet da je to moj deda sve zaslužio i da se autentična ljubav koju nekome poklonite iz srca uvek vrati iznenada i to baš sa one strane sa koje ste se najmanje nadali.

Franz Welser-Moest Žena na ivici nervnog sloma: Mamurluk u Beču Ivan Tokin Ivan Tokin: Novogodišnja 7 Magla Srećna domaćica: Magla Lovac u žitu Pouke iz prošlosti: Selindžer, stručnjak za neobavezne stvari