Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Nedavno sam u svojim svakodnevnim lutanjima po lavirintima Instagrama, sasvim slučajno naletio na citat čuvene komičarke Džoan Rivers koji kaže: „I wish I could tell you it gets better, but it doesn’t get better. You get better.“ Pročitao sam ga nekoliko puta, u nedoumici da li sam sve shvatio kako treba, ali ono što je sasvim izvesno, reči ove visprene žene iskrljivljenog pogleda na samu sebe, može postati večni moto za vreme koje je pred nama.

U godini u kojoj je i svemogući Papa u svom tradicionalnom božićnom govoru bio depremiran i nimalo optimističan, jedino što nam preostaje da se zaista okrenemo sami sebi i verujemo da ćemo se uprkos svim sranjima koji nam nadolaze u vidu ogromnog talasa fekalija sa svih strana, na kraju – izvući. Da ne kažem ono najjadnije – nada valjda poslednja umire.

Dok posmatram kako praznična groznica polako nestaje iz naših života i oslobađana nas obaveze da moramo da stojimo u redovima da bismo nešto pazarili u pet do dvanaest, pitam se čemu se ljudi nadaju, šta su napisali u svojim novogodišnjim rezolucijama i da li će svoje živote promeniti i u kojoj meri. Zamišljam kako neko, bar jedna osoba u ovom gradu, tamo negde u ćošku svoje sobe, ispred kamina, u božićnom džemperu koji se savršeno uklapa u ambijent, zapisuje da će ove godine sasvim sigurno smršati bar pet kila koliko joj treba do idealne težine, da će prestati da puši, da će promeniti posao i da će na letovanje otići na Bali, ali u toku zime. A onda kada to i pomislim, kada me sarkastične misli povedu mnogo dalje i dublje u crnilo, zaustavim se naglo, prekinem tok destruktivnih misli, jer niko nema prava da sere po tuđim željama, ma kakve one bile. Stvarno je važno da čovek veruje u nešto, u bilo šta, šta god ga čini srećnim. To je jedini način da se spase i ostane čitav.

Od silnih novogodišnjh poruka dobio sam jednu koja mi je zazvučala krajnje iskreno i surovo, što svakako više volim od onih „reda radi“ i glasila je doslovce da svet u mojim očima izgleda umorno i staro, te da mi taj neko želi da manje primećujem ružne i tužne momente, a mnogo više lepe i lahoraste, jer na posletku, život je sastavljen od materijala koji sami odaberemo.  Opet samo morao malo da zastanem, baš kao i kod citata Džoan Rivers, bilo mi je potrebno da taj kratki tekst prođem još par puta i zaista shvatim reči koje su mi upućene krajnje dobronamerno. Uvek je čudno kada vam neko iskreno kaže kako vas doživljava, a to se ne slaže s onim što vi mislite o sebi. Odnosno, pokaže vam nešto čega vi uopšte niste svesni. Okej, ne mogu da lažem, nije da baš nemam pojma da sam sklon sarkazmu, gorčini i crnom pogledu na svet koji nas okružuje. Šta više, trudim se da iz njega izvučem upravo tu esenciju zla i pljusnem je na papir, u nadi da će to nekome pomoći da se oseti manje usamljenim, odbačenim, neshvaćenim, ugroženim, nemoćnim.

Ponekad mi se učini da je naše zadovoljstvo zapravo jedna nemoguća misija, jer kada kiša pada, želimo sunce, a kada je peviše vruće, želimo da nas razhladi pljusak. Sredinu niko ne voli, jer to stvara zagarantovanu monotoniju koja je u današnjim okolnostima jedna od najugroženijih pojava društva. Boreći se protiv nje, samo je nesvesno produžavamo, nadajući se u dubini duše da će ipak nešto bolje skoro da se desi. Makar i pravi smak sveta.

Postpraznični shopping Srećna domaćica: Postrpaznični šoping Zamagljeni Vetar i zastave: Zamagljeni Biciklistička jelka Utorkom na dva točka: Novogodišnja biciklistička priča Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Ramo, Ramo, druže moj