Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Zanimljivo je da svake godine, sve ranije i ranije gradske vlasti počnu da kite grad. Tačno znaju kako to utiče na mozak, kao i na koji način razneži ljude.

Jednostavno, kao da svi kolektivno odahnemo uz subjektivni osećaj da će uskoro da se završi još jedna grozna godina, ali i da se bliži onaj trenutak kada bez griže savesti može da se jede, pije i drogira. A onda se probudi i ono dete u nama, ako ga u međuvremenu nismo ugušili sopstvenim odrastanjem, pa se setimo kako ćemo prvog dana u godini otvarati poklone, jesti hladno pečenje, rusku salatu i ceo dan provesti u pidžami gledajući ili „Hajde da se volimo“ ili „Žikinu dinastiju“, ko šta voli. Sve te lampice i ostali garnirung koji nas mami iz izloga, poput Pavlovljevog refleksa budi u nama razjarenu potrebu da trošimo novac, koji zapravo niko od nas i nema.

Bio sam nedavno na putu u Minhenu sa prijateljima. Jasno vam je da je tamo odavno počela sva ova histerija koja se kod nas tek nazire u vazduhu i da kolone ljudi već u novembru izlaze sa ogromnim kesama iz prodavnica. Okej, konzumerizam kao vid terapije i privid da naši životi pre devet i posle pet ipak imaju smisla, nije nikakvo novo otkriće, međutim disciplina trošenja novca odnosno neobavezni šoping je do te mere metastazirao da na ulici ne možete da vidite ni dete koje može da hoda, a da ne drži bar dve kese. Bilo čega. To sada nije ni važno, kesa je sastavni deo te scenografije sreće u kojoj se procenat endorfina uvećava u onom trenutku kada prodavac provuče vašu karticu kroz terminal. Momenat kada ste opipali ili potpisali slip i dozvolili da vam se račun umanji za određenu cifru, kao da ste overili recept za sopstveni oporavak. Gledajući tako te ljude koji kupuju poput nekakvih robota, mimoilaze se, traže baš ono što im se u poslednje podvuklo pod moždanu koru i vrišti: „Kupi me ili ću da umrem“, u meni po prvi put ne izaziva nikakvu zavist ili prezir, već naprotiv, gađenje i ravnodušnost. Kao ekstremni ljubitelj kupovine i konzumerizma, mislio sam da sa mnom nešto ozbiljno nije u redu kada ne želim ama baš ništa da kupim. Stojim tako na sred robne kuće, poput ludaka i samo posmatram kako reka ljudi sa kesama prolazi i paralisano pokušavam nešto učinim sa sobom.

Kako bi se zaista uverio da se u mom mozgu nešto ozbiljno promenilo i krenulo naopako, otišao sam u prodavnicu omiljenog brenda koji proizvodi odeću koju volim da nosim. Ulazim unutra, prepoznajem da mi se dopada atmosfera, ljudi su uljudni, ne otimaju se baš kao da je rasprodaja, ali su euforični, dodiruju rukave košulja, pipaju džempere, prislanjaju pantalone, dvoume se, odlaze u kabine. Šetam se po radnji i imam blagi utisak da na vešalicama vise jedne te iste stvari. Kao da se prodaje samo jedna stvar, kao da ne postoji izbor uprkos tome što je velika kvadratura prodavnice popunjena novom kolekcijom. Jednostavno, kako je ovo moguće, meni se to ne dešava, nemoguće da mi se ništa ne dopada. To je nemoguće. Međutim, nikada ne reci nikada. Imam blagi utisak da ću da se rasplačem na sred prodavnice, jer ništa ne mogu da kupim, telo mi isuviše burno reaguje na mogućnost da ću da izađem bez nove kese. Ne možete da zamislite koliko je to bizarno za nekog ko je navikao da kupuje. Da li sam ostario? Da li sam postao praktičan? O čemu se radi? Da li su mi zamenili mozak u hotelu u kom spavam? Da li je moguće da ću da postanem jedan od onih koji preziru kupovinu? E, pa neću, to nije taj slučaj. Meni samo ništa ne treba. Imam sve što mi treba, imam dovoljno. Zašto bih kupio još jednu košulju koja mi zapravo uopšte nije potrebna i koju neću ni stići da nosim, jer će predugo da leži na dnu korpe za veš, dok ponovo na nju dođe red.

A to je čisto bahaćenje, bacanje para, loša navika da nešto mora da se kupi ili znači kao da nisam ništa doživeo. Izašao sam iz prodavnice i predložio da sednemo na jedno kvalitetno alkoholno piće, na mesto bez vaj faja i gledamo u ljude. To me mnogo više usrećilo od još jednog pulovera, prelepo složenog u papirnoj kesi. Čini mi se da ovo zvuči kao sjajna novogodišnja odluka – Ne bacaj novac na govna, jer nisi bogat da kupuješ jeftine stvari. U to ime, živeli!

o-MOVIE-THEATER-facebook Žena na ivici nervnog sloma: Masturdating Utorkom na dva točka Utorkom na dva točka: Šta se desi kad te pomešaju s Biserkom italija Srećna domaćica: Italija Arturo Toscanini Pouke iz prošlosti: Priznanja? Ne, hvala! ·