000054
U VAZDUHU · kolumna

Već skoro nedelju dana sam u jako čudnom stanju. Nije ništa loše, naprotiv, sve je u najboljem redu, ustanem vedar i nasmejan, kao da tačno znam šta ću sa sobom da radim. To ipak nije normalno, ja mislim. Imam blagi utisak da sam sve shvatio, razumeo i povezao, a znam da je to zapravo nemoguće. Kada shvatiš sve, nastupa smrt. Ipak imam trideset i sedam godina, nije to baš toliko puno da se otkrije tajna života. Međutim, nešto se ipak desilo, rasute karte u mojoj glavi, posložile su se kao pasijans u onim starim kompjuterskim igricama. Cak-cak-cak. Game over.

Piše: Jordan Cvetanović

Sedim juče na levoj obali kanala, tamo gde je teren za boćanje. Super su mi ti tako mikro kosmosi Berlina, u jednom delu imaš utisak da bi mogao biti na moru, a već iza sledećeg ugla, pet metara odatle, te dočeka neka druga šizofrena situacija kontinetalnog karaktera. Ranije su mi se gadili ljudi koji idu ulicom i piju pivo, međutim moram reći da je to jedna praktična stvar ovde. Dok sedite na klupi i pijete pivo iz flaše, nekako nema tih osuđujućih pogleda da ste se pretvorili u beskućnika alkoholičara. To je sasvim okej, u bilo koje doba dana. Bar da je prošlo podne. Ono što mi se zaista dopada u ovom gradu, uprkos velikoj otuđenosti i usamljenosti koja vlada na svakom ćošku, ljudi stvarno gledaju svoja posla. Nekako je ipak prijatno živeti okružen osećajem da je sve moguće videti. Nekog ko meditira. Nekog ko izvlači liniju kokaina. Nekog ko podvlači pametne rečenice iz knjige. Nekog ko je skinuo gaće da osunča dupe. Nekog ko recituje naglas. Nekog ko đuska uz muziku s telefona. Nekog ko samo bulji u prljavu vodu kanala. Nekog ko traži đavola. Nekog ko traži sreću. Ovaj grad je kao ona tuba puna konfeta koja svakog časa može da pukne i rasprši se u milion šarenih papirića.

Porazno je koliko svi želimo da budemo bogati. I to preko noći. Kao da je to jedini put do smiraja duše. Samo da ne razmišljaš kako da zaradiš pare. Nego da ti tako padnu s neba, pa da možeš da odahneš i spavaš do podne. Poznanik mi priča da mu je preko glave tog života od danas do sutra. Žudi za stalnim radnim vremenom i stabilnom platom. Muka mu je da ne može da planira ni jedno putovanje, da iz meseca u mesec brine kako da plati stanarinu, napuni frižider i izađe vikendom i odvali se. On je glumac koji radi u jednoj maloj galeriji i fensi podrumu vina. Iznajmljuje i svoj auto na dan. Kaže da to spašava. Razmišljam da ćemo uskoro početi da iznajmljujemo sami sebe, onako čisto da nekome pravimo društvo za ručkom ili za odlazak na koncert. Kada nemaš s kim, odeš na aplikaciju i vidiš ko je u tom trenutku slobodan, platiš i više nisi sam. On se baš trudi i veruje u sebe, iako je konkurencija ogromna. Ipak dosta ljudi želi da se domogne bilo kakvog glamura i velikog broja folovera na društvenim mrežama. Slušam ga pažljivo i ne znam šta da kažem. Ne treba rušiti tuđe snove. Mislim kako nekom da rušim sneška, a taman ga je napravio. Ali, valjda je fora da veruješ da će te Bog pogledati. Otkud znam. Meni je ipak okej da imamo za pivo, sedimo pored boćara i drvimo o životu. Lep kadar, pomislila bi i Sofija Kopola.

Naišao je oblak i čekamo da grane sunce da možemo da nastavimo s razgovorom. Kao da nam neko zatvori usta kad se naoblači. Zanimljiva mi je opsednutost ljudi vremenom i povezivanje raspoloženja sa uticajem sunčevih zraka. Kao da ne možeš biti u bedaku ako je vedro i obrnuto. Meni su neka leta u životu bila najveći pakao života, tako da sam jako rano prestao da povezujem sopstvena osećanja sa vremenskom prognozom. Osećam se kako se osećam zbog sebe samog, a ne zato što je napolju kijamet. Doduše, jedino razumem ono kada se kaže: ovo je stvarno samo za ostajanje kod kuće.

Ima nečeg lepog u posmatranju toga da se sve raspada. Znate ono kad ruše zgradu dinamitom, pa se spratovi stropoštaju u roku od minut kao kula od karata, a vi gledate kao dete otvorenih usta. Doduše ovo propadanje civilizacije traje duže i što je najgore još će trajati. Moguće je da niko od nas trenutno živih neće dočekati to novo poglavlje, ali ako ništa, jedino što nam ostaje da radimo u ovom opštem beznađu i ludilu je da se dobro zajebavamo. Sve ostalo je, čini mi se, Sizifov posao.

24A_0098 Prozor u dvorište: Duše od stakla photo-1451187580459-43490279c0fa Kraj svemira i početak zemlje bty Žena na ivici nervnog sloma: Ljudi iz vode 22A_0163 Prozor u dvorište: Lagani pad · · · · ·