Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Smrt je sasvim sigurno jedina izvesna stvar u našem životima. Hteli ili ne hteli, svi ćemo umreti jednom. Iako bismo najviše voleli da ne budemo prisutni kada se to bude dešavalo, kraj života teško da iko može da zamisli, jer bože moj, o tome ne valja maštati. Ponekad, kad baš nemam šta da radim ili kad anskioznost dosegne svoj vrhunac u glavi, pomislim šta bi se dogodilo da na primer sad, u ovom trenutku umrem. Od svih zamisli koje mi padaju na pamet, ono što je najgore verovatno se ništa ne bi dogodilo.

Od početka ove godine, verovatno ste primetili, umiru neki značajni ljudi, ličnosti sa ozbiljnim karijerama. Mislim, umiru ljudi svakog dana, ali kada su u pitanju takve veličine, poput Dejvid Bouvija ili Gage Nikolića, teško da o tome može da se ne priča. Osim toga, strah od smrti  je do te mere zavladao čovečanstvom da nas mediji sa svih strana neprekidno podsećaju na činjenicu da je velika sreća što smo živi i što imamo priliku da čitamo da nekog drugog spuštaju u zemlju, a ne nas.

Pre nekoliko dana otvoren je testament nedavno preminulog Umberta Eka. Baš kada su se njegove kolege i učenici okupili na Univerzitetu u Bolonji radi komemoracije u Visokoj školi društvenih nauka koju je osnovao i da ugovore simpozijum na godišnjicu smrti unapred odobrenu od strane rektora, udovica poznatog pisca pozvala je Patriciju Violu, njegovu naslednicu na katedri na kojoj je radio toliko godina i u poslednjem času zaustavila da se ta nekrofilska svečanost održi. Kako je objasnila, u oporuci Umberta Eka stojao je izričit zahtev porodici da ni u kom slučaju ne organizuju niti da smeju da odobravaju bilo kakve skupove njemu u čast u narednih deset godina. Po starom običaju, ali i u svom stilu, ovaj nadasve inteligentni čovek je u svemu imao stila, pa i u pisanju sopstvenog testamenta, promišljajući o svojoj smrti na drugačiji i filozofski način, izbegavajući patetiku koja u većini slučave podrazumeva jeftino kukumakanje za osobom koja više nije među živima.

U tom smislu valjalo bi se pozabaviti nekakvim zakonom i dobrano se potruditi da sve te komemoracije i držanje govora po grobljima budu zauvek istrebljena iz socijalno prihvatljivih okvira. Konvencija demonstracije lošeg ukusa pogoduje jedino izopačenim ego manijacima koji pričajući o pokojniku zapravo isključivo govore o samima sebi. Taj neukusni egzibicionizam i šerovanje privatnih detalja iz nečijeg života koji dokazuju novi bliskosti postao je toliko normalan i odomaćen da je postalo jedino važno ko će vam se prvi zapljunuti na nadgrobnom spomeniku. Ko nosi krst, a ko venac koji se baj d vej, lepo piše, ne prilaže. Ali, kult smrt je kod nas negovan od pamtiveka, pervezno žaleći nekoga koga su samo do juče „sahranjivali“ u gradskim ogovaranjima. Tome valjda služi ona glupava krilatica da se o pokojniku priča sve najlepše, evidentni dokaz da smo u većini slučajeva, svi zajedno robovi konvencija.

Zato je ovaj redak gest Umberta Eka izuzetno važan u ovom odvratnom vremenu nekrofilije. Očekujući od takve gromade da izrežira sopstvenu sahranu, ne prepuštajući ništa slučaju, ipak je odabrao da ga što brže zaboravimo, kako i dolikuje ljudskoj prirodi. Znao je da je smrt, baš kao i život, stvar ukusa.

Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Poranili ste Multiverzum Ivan Tokin: Multiverzum Zeleno Srećna domaćica: Zeleno Devojka koja plače Pouke iz prošlosti: Vreme je za plakanje ·