_14_0122
U VAZDUHU · kolumna

Zanimljivo je da ljudi i dalje misle da je leto nekakvo obećano godišnje doba. Čim skinu odeću i malo nabace boju, biće bolje. Život na plus trideset stepeni i stoprocentnu vlagu valjda po difoltu mora da promeni naglavačke i sve postaje bolje samo zato jer sunce snažno sija i dan je mnogo duži. Nikada mi nije bila jasna ta teorija o dužini letnjih dana, s obzirom da sam uvek mislio da je to zapravo samo još jedna u nizu prilika da se neočekivana patnja i nezadovoljstvo znatno produže, mnogo više nego što je to uopšte bilo očekivano.

Piše: Jordan Cvetanović

Pored toga, kako godine odmiču, ni leta više nisu što su nekad bila; više niko ne zna kako bi trebalo da se obučemo, uprkos najsavremenijim aplikacijama koje su izgubile moć da predvide kako će se priroda odnositi prema nama u datom trenutku. Vrlo lako se desi da idilični san pokvari dugotrajna kiša koja do te mere napravi blato oko nas da se rasploženje automatski spusti. Kažu da u Berlinu nikada nije bilo toplije, ali verovatno se dešavalo, kao uostalom i u svakom gradu. Sama činjenica da u većini stanova i objekata ne postoje klima uređaji, govori o činjenici da leta ovde nisu toliko strašna i da sve može da se preživi. Međutim, navodno, ove godine to je znatno drugačije i ceo grad se kupa u znoju i neizdržljivoj žegi, što svakako pored temperatura uvećava i anksioznost stanovništva. Ljudi tako anestezirani bauljaju gradom i čekaju da im neko stane na put, kako bi mogli da isprazne svaku vrstu nezadovoljstva koja se nakupila tokom dugotrajne vreline. Imam blagi utisak da ljudi izbegavaju jedni druge, jer jako dobro znaju da vrlo lako može doći do „iskakanja osigurača“ i bespotrebnog sukoba. Kao da postoji neko nepisano pravilo da se komunikacija svodi na minimum i da svako gleda svoja posla dok vanredno stanje leta ne prođe. U međuvremenu, svako pokušava da nađe način da se rashladi i pobegne s asfalta, negde daleko van grada, duboko u šumu, pored vode.

Prošlog vikenda sam i sam odlučio da spas pronađem u prirodi, jer ni ventilator uprt direkt u glavu više nije mogao da pomogne. Iako je dobro poznato da nisam ljubitelj odlaska van betonskih površina, nekako sam se odvažio da uđem u hladovinu šume i ležim pored jezera. Ovde je to veliki kult, takoreći zakon da svi odlaze na neko od obližnijih kupališta i provode dan radeći ništa. Svako ima svoj lunch box, smućkani gin tonic u termosu, hladno pivo u freeze kesi ili portabl frižideru, čips ili kikiriki i naravno maleni zvučnik kako bi se uživalo u letnjim hitovima ili radio talasima.

U društvu prijatelja koji dolaze iz Amerike, tačnije Havaja i Kalifornije, pronašao sam parče hlada koje je trebalo da pomogne da se prebrodi elementarna nepogoda usijanog termometra. Ono što mi odmah zapada u oči je činjenica da ljudi sasvim relaksirano skidaju sve sa sebe, praveći čuvenu FKK atmosferu. Pomešani svi zajedno, porodice, ljubavni parovi, pojedinci, grupe, levo i desno, svi zajedno leže na livadi, duboko u travi i izgledaju poprično srećno, iako sve manje-više more iste brige: kako zaraditi što više novca, a što manje raditi tokom nedelje. Čudno je biti okružen svim tim obnaženim telima, kao da ste deo nekog bizarnog flash mob-a u cilju borbe za ljudske slobode ili ko zna šta već. Ljudi su u velikoj meri različiti, to se izgleda vidi tek kada se skroz ogole, kada vam se tako daju na tacni. Nije to samo pitanje da li im se vide polni organi ili ne, nego je reč o tome da se celokupna slika persone ukaže tek onda kada se zapravo lišimo odeće i eventulanih nagoveštaja kojem staležu pripadamo. Pokušavam sam da pronađem telo koje nije istetovirano, međutim ne postoji bilo kakva šansa za to, bez obzira koje su životne dobi, svako ima bar jedan crtež na sebi, tek toliko da ga podseti na neki važan događaj iz života ili vam jasno stavi do znanja kakve vrednosti vladaju u čijoj glavi.

Poput dece koja ciče čim uđu u plićak, ljudi zapravo lako zaborave na sve čim zarone. Izmešani tako na jednom mestu, sve me podseća na onu scenu iz Doma za vešanje, kada žene Perhana i običnom iglom tetoviraju mladu. Bez zaštitnog faktora i odbijanja da uđem u jezero, zamišljam da tako i izgleda kraj sveta, da sve okolo gori, duboko u nekoj šumi, dok se svako od nas nada da će da ga pogleda par očiju koji su taj poslednji spas, mnogo veći od hladnog tuša.

Bee Gees Žena na ivici nervnog sloma: GIBaj se 000051 Prozor u dvorište: Ništa lepše gypsy-3677363_1280 Ivan Tokin: Dovoljno photo-1497030947858-3f40f1508e84 Program za editovanje ·