Prozor u dvorište
U VAZDUHU · kolumna

Kada god imam priliku volim da pobegnem iz grada. Kao što već znate ne u neku prirodu, već u neki drugi grad. Bar za vikend, bar na kratko, da udahnem neke druge izduvne gasove i osetim drugačiji vajb. Da se odaljim od ove naše metastaze koju živimo svaki dan i pomislim kako je normalan život negde drugde moguć. Da idem ulicom tako, gledam u stanove gde su upaljena svetla i da maštam iza kog prozora živim ja. I tako bih mogao satima, podignute glave poput nekog ludaka koji bulji i vuče se ulicom, odmeravajući ljude koji mu idu u susret i enterijere stanova pored kojih prolazi. Ma šta satima, proveo bih život tako. Samo da ima neko da me plaća za to.

Tako sam se prošle nedelje našao u Beču, najidealnijem evropskom gradu za život po mnogim top listima. Uvek se pitam koje sve kriterijume neki grad mora da zadovolji, verovatno da postoje neki parametri po kojima može da se izmeri ta činjenica da li je u nekom gradu ljudima dobro ili im je grozno, ali eto glavni grad Austrije već nekoliko godina za redom pobeđuje na tim takmičenjima. I stvarno je lep, uprkos tome što nisam neki obožavalac te raskošne arhitekture u kojoj mora da se vidi jačina neke imperije. Kada mislim o Beču, u glavu mi dolaze samo te slike nepreglednih plesnih dvorana sa ogromnim lusterima od po dve tone, oni lavirint vrtovi po kojima se kao šetaš i šapućeš i te neke bakice što imaju godišnju kartu za Operu.

Međutim, iako je iz godine u godinu Beč grad koji doživljava velike promene, kao i uplive te art-hipsteraj frakcije po raznim ćoškovima, osećaj dok hodate ulicom, bar meni je i dalje provincijski. Ima nešto u toj formi korzoa koji se tamo i te kako neguje, kao i u pogledima onih baba iz Opere sa početka teksta. A tek kada noć počne da pada na grad, a radnje da se zatvaraju u šest popodne, kao da se podigne neka morbidna tišina koja otvara one najskrivenije podrume iz kinematografija sa festivala autorskog filma. Ono iza nekih zidova prelepe građevine postoji neki incest koji traje više generacija ili neko zatočeno dete u tapaciranoj sobi pokušava da napiše pismo spasa. Ne znam, možda imam previše predrasuda ili mašte, ali dok hodam tim pustim ulicama hvata me neka prijatna jeza, ono kao kada mislite da će da vas uhvati grip, onaj prvi najež.

Ulazim u knjižaru muzejskog kvarta, među knjigama je uvek prijatno. Dodirujem korice, pipam i listam, njušim miris sveže štampe. Zapanjen sam šta se sve štampa i pitam se da li za sve postoji ciljna grupa. Ispod jedne knjige impozantnog formata sa glavom Andreja Pejića, pronalazim jednu malenu knjigu, potpuno crnih korica. Kao one knjige Srpske književne zadruge. Otvaram je poput neke Biblije koju sam našao u fioci hotela i po malo sam šokiran sadržajem. Jednostavno, ne mogu da verujem da postoje i takve potrebe, ali knjiga je prepuna fotografija na temu ratne pornografije. Slike ranjenih, ubijen, zaklanih ljudi koji su goli. Zatvaram je automatski, ne mogu to da gledam stvarno i brže bolje pronalazim nešto lakše – berlinski strit fešn. To je uvek lepo, da se podsetiš da svi ti uslikani ljudi zapravo nikada nisu na ulici, već u svom ormanu.

Izlazim u dvorište, tamo gde mladi ljudi leže na platou između muzeja sa pivom u ruci. Svi motaju duvan i imaju skejt ili tetovažu. Cela situacija podseća na fotografiju sa bilborda. Za neki poznat i masovni brend. Shvatam da danas svaka scena u životu može da se brendira. I da uvek postoji neko ko će baš tu istu scenu i želeti da kupi. Fora je samo da mu baš to nedostaje.

Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Vinjetice Nužnici pored puta Ulični hodač: Nužnici pored puta Vrnjačka baba Sandra Todorović Jbt: Vrnjačka baba Lara Marinković Lara Marinković-Naćeflejisanić: Naćefleisanost ante portas ·