Prozor u dvorište
U VAZDUHU · kolumna

Pre nekoliko noći sedeo sam okružen potpuno nepoznatim ljudima. Oni koji me bolje poznaju, dobro znaju koliko volim takve situacije, da se motam tamo gde mi nije mesto i budem u društvu gde nikoga ne znam. Uzbuđuju me ta površna prosuđivanja na prvi pogled i tišina koja nastupi kada se neka nova osoba pojavi u prostoriji. Svaki put mi je toliko zanimljiva ta dinamika ljubaznosti i civilizovanosti koja s početka tako olako sklizne u bezobraluk koji se do kraja večeri pretvori u pijano nadmetanje.

Piše: Jordan Cvetanović

Međutim, tada više ništa nije važno, ni ko šta misli, ni ko šta podržava, s obzirom da se gosti dobrano potrude da niko nikog ne čuje, pretvarajući se da baš tako treba da zvuči jedan opušteni intelektualni razgovor uz čašu vina i komad sira.

Zanimljivo je koliko svi generalno želimo da se dopadnemo jedni drugima i pokažemo koliko znamo i koliko smo pametni. Baš sam te noći dugo posmatrao krvoločne sagovornike, onako iz prikrajka, onemogućen da kao i oni pasionirano učestvujem u dijalogu o Donaldu Trampu i eksperimentalnoj muzici, filozofiji i seksu, uticaju Tindera na prodaju Xanaxa i tako dalje i tako dalje. Ispred očiju su mi neprekidno sevala neka nepoznata imena, činjenice i trivije, reference i fusnote. Onako mi se lagano sve više i više vrtelo u glavi od te količine informacija, da sam teško pratio tok razgovora. Ne znam da li je to zbog razlike u godinama, manjka sunca u ovom dobu godine ili zbog retrogradnog Merkura, ali imao sam utisak da ne umem ni na šta da se nadovežem. Čim neko započne novu temu, za mene to predstavlja utehu da ću možda o tome ipak nešto znati, pa ću i reći nešto, međutim ništa. Kao da je neko odjednom u mojoj glavi pritisnuo dugme za deinstaliranje sistema i sve mi izbrisao iz sećanja i memorije. Tabula raza. Blanko ček. Prazna linija. Upišite šta god želite.

U takvim situacijama se smeškam i trepćem kao Mis univerzuma. Pokušavam da se pravim mrtav, kao da sam video medveda u šumi, skoro da i ne dišem. Ne gledam nikog direktno u oči, da me slučajno niko ništa ne bi pitao. Ako je uopšte moguće, odlutam i zamišljam da će u prostoru da uđe Vudi Alen i kaže „cut“, ne valja, ponovo. Zamišljam ipak da će da unese papir s boljim dijalogom, međutim to se nikada ne desi. Zanimljivo je da ljudi toliko toga ipak znaju. Apsolutno je nebitno da li je to neko potrebno ili nepotrebno znanje, ljudi danas tako olako vade sve te informacije koje svakodnevno trpaju u sebe. Meni je to stvarno neverovatno, svaki put se zadivim koliko je to imena, podataka, brojeva… Uvek mi se čini da nikada ne bih umeo sve to da zapamtim, jer ili ne čujem dobro kako se šta kaže ili kako se ko zove ili me jednostavno ne zanima. Što bi rekla jedna moja drugarica, ne čitam novine, ne gledam televiziju, ako izbije rat, verovatno ću da saznam. Međutim, ljudima je jako važno da mogu u prilikama kao što je ova od pre nekoliko noći, da kažu „znam, znam, gledao sam, čitao sam, slušao sam.“ A onda krene ono unakrsno propitivanje „da li si nekad čuo za nešto“, taj deo socijalne Slagalice najviše volim, jer tu kreću da se otvaraju karte. Lako je govoriti tako neobavezno šta si u poslednje vreme upijao od informacija, nego ajde sad da to malo sistematično povežemo i da vidimo ko je na kom nivou. Da li uopšte vredi da pričamo ako ne znaš „osnovne stvari“. Odnosno, da li si dovoljno informisan da se mi upuštamo u razgovor. Ne znam, uglavnom se plašim ovakvih situacija i na perverzan način ih i volim, jer obožavam da delujem glupo u društvu, samo da kažem: „jao, ne znam, nikad čuo“. To na momenat zamrzne sliku ispred očiju te vrste sagovornika, jednostavno odmah se vidi da ne umeju da se nose sa tim, jer takve stvari se ne izgovaraju naglas. Priznati da nešto ne znate je gore od izgovorene gluposti. Bolje reći bilo šta, nego reći da nemate pojma. Jednostavno, takva je moda.

I tako nekako ipak prođe vreme. Ljudi se ponapijaju ili izdrogiraju, pa krenu da padaju stege socijalnih konvencija koje ih obavezuju da moraju sve da znaju. Onda dođe taj slađi deo zabave, kada se svima pootvaraju lobanje do te mere da možete lepo, na miru, kao čovek da vidite koliko je ko zaista šupalj.

Ana Vučković D Žena na ivici nervnog sloma: Stendalov sindrom 100024520032 Prozor u dvorište: Polje krmenadli Stolice na terenu Ivan Tokin: Uspeh Skoča i Beograd Gistro priče: Mom Beogradu · ·