Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Dok čekam da se crveno promeni u zeleno za pešake, iznad mnoštva zabrinutih lica s druge strane ulice, pažnju mi odvraća setni pogled Jovana Ćirilova na bilbordu. Sve to zajedno, uz tmurno nebo iznad Skupštine i zastavu koja se smoreno vijori, podseća na nekakav parastos. Razmišljam kako smo izgubili uzore i autoritete kojima verujemo.

Danas, niko više nikog ne poštuje, svejedno je ko je šta uradio, lako je svakog dovesti u pitanje. Jednostavno, ne postoji kriterijum, sve može da se desi, bez ikakvih posledica. Zaista je nestao kvalitet, isti onaj kojim se i dan danas ponosimo, jer drugi nemamo. Istinske ikone i idoli počeli su da izumiru, da se gase, poput starih prodavnica i kafana, koje su pretvorene u pekare i kladionice. Tako sve što je iole dobro nestaje, sve se pretvara u đubrište.

Početak septembra je, bar za mene, period godine kada počinje da me obuzima galopirajuća teskoba. Uopšte ne znam kako, ali brzinom svetlosti krene da se razvija taj čudni osećaj melanholije, sam od sebe i onda znam da se jesen približava. Ponekad, kada me ne mrzi, setim se da sam baš tada stigao u Beograd, pre tačno petneast godina. Sećam se kako pun entuzijazma idem na fakultet, mrak počinje brzo da pada na grad, a nas dvanaest na klasi pažljivo slušamo šta Miša Radivojević ima da nam kaže o životu. Čim se predavanje završi, jurimo svi zajedno na gradski prevoz koji ide svake prestupne godine i onda stojimo ispred pozorišta kao siročići i mašemo FDU indeksima, našim najvećim blagom u tom trenutku. Mislim da je nemoguće rečima opisati tu poplavu sreće koju osetite kada vas neki profesor izvuče iz gomile i uspe da vas „ubaci“ da gledate neku predstavu. Tada vam nije važno što visite sa treće galerije ili stojite na jednoj nozi puna tri sata bez pauze, važno je da ste na Bitefu, da ste tu, da ste deo nečega što je posebno. Nekad razumete nešto, nekad vam ništa nije jasno, nekad paralisano gledate glumce, a nekad biste najradije zaspali na nečijem ramenu dok se predstava ne završi. Sve je to deo tog festivalskog šarma. Cele nedelje zapravo čekate da se desi neko čudo sa scene koje će da vas izbaci iz koloseka i zauvek izmeni pogled na svet. Međutim, vremenom, kako godine prolaze, a vi starite, sve to počinje polako da vas zamara, razbiju vam se iluzije, prestanete da idealizujete umetnost, pa počnete krišom da šapućete da ćete da pobegnete na pauzi ili ćete da preskočite odlazak u pozorište, jer se ne osećate dobro. Sve više počnete da gledate kako se ko obukao i kakvu frizuru fura te sezone. Ali i to je pozorište. I ponašanje publike spada u nove tendencije, zar ne? Osluškujete komentare, gledate kako ko i na šta aplaudira. Nekad to bude i zanimljivije od same predstave.

Prešao sam na drugu stranu ulice i pitam se da li nas Jovan Ćirolov možda sada zaista gleda, da li se smeje ili je zabrinut u šta se sve pretvorilo? A možda je uvek tako i bilo, samo što nam to drugačije prepričavaju, ko to zna. Sve manje želim da idem u pozorište, budem tužan i na kraju se osećam da gubim vreme, ali idem, ne gubim nadu, jer i dalje mislim da je to najmagičnije mesto na svetu. Ne postoji ni jedan osećaj koji se može zameniti u onom momentu kada svetla počnu lagano da se gase, a publika bude prepuštena tišini i iščekivanju prve replike, pokreta ili tona koji se čuje sa scene. Od skora sam počeo samo to da pamtim, samo početke. Međutim, neprekidno imam utisak da se sve ponavlja, kao da neko izgovara jedne te iste reči u nedogled, kao da toj kakofoniji nema kraja, jer do spuštanja zavese sve pretvori u potpunu besmisao. Nema više šta da se kaže. A možda je to samo faza koja će da prođe, a možda će i pozorište da zanemi od užasa.

U svakom slučaju, ipak smo imali sreće. Ako ništa, živećemo od lepih uspomena, to nam bar nikada nije problem. Kada već ne umemo da stvaramo, onda makar možemo da mislimo kako je nekad sve bilo kako treba.

Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Uticaj kukuruza na endoplazmatični retikulum pod Marijom Terezijom Rođendan Srećna domaćica: Rođendan Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Narod tako hoće Sudar Utorkom na dva točka: Sudar · ·