Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Ne poznajem osobu koja ne voli da putuje. Doduše, uvek ima onih baksuza koji će radije da sede u lokalnom kafiću i piju pivo, nego da mrdnu dupe iz grada koji znaju kao svoj džep, ali generalno govoreći putovanjima se svi manje više radujemo.

Putovanja su zapravo kao neki naši drugi životi u kojima možemo da budemo šta god da smo zamislili, da se pravimo da smo neko drugi i da niko nikada ne mora da sazna istinu o nama. Fantazija koja traje kao neki san, bilo da smo otišli negde na dva dana ili dva meseca. Uvek sve brzo prođe, kao kada zatvorite oči na tren u popodnevnoj dremci, a probudite se i ne možete da verujete koliko je sati.

Međutim, koliko god obožavao da sam izmešten i da zapravo nisam tu, nekoliko dana pred put me obuzme neka vrsta čudne nervoze koja se obično pretvori u osećanje da mi postane teško da se odvojim od mesta na kome spavam svakog dana. Kao da će da se desi nešto strašno ako zaista sutradan sednem u avion i odletim. Ranije to nisam toliko primećivao, ali zadnjih godina to je sve prisutnije. Kao nekakav tajni ritual mog mozga i tela koji udruženi imaju burnu reakciju u stilu „šta mi je sve ovo trebalo“. To se najpre odrazi na proces samog pakovanja u kome po pravilu moram da operem sve stvari iz ormana, što meni lično predstavlja popriličan horor i deluje kao veliko prolećno spremanje. U tim trenucima poželim da postoji neki servis, nešto poput kargo usluge, koji će za minimalan novac pristati da preseli ceo moj orman tamo gde idem. Maštam o tome već neko vreme kako bi upravo taj izum, nekakav Amazon za putovanja, zapravo umanjio svu tu uznemirenost od koje ne mogu da razmišljam da li će mi se neki džemper, rolka ili polo majica nositi za sedam ili osam dana. U kakvom ću raspoloženju biti, da li ću poželeti baš neku stvar za koju znam da se sakrila negde duboko u ormanu i da mi baš u tom momentu značila. Dobro znam, ovo se može posmatrati i kao obolenje zavisnosti od materijalnih stvari i bespotrebno vezivanje za nekakve krpe koje ništa ne znače, ali pakovanje kofera čini mi se sve više postaje stvar umetnosti. Moja mama, na primer, možda sam o tome već pisao, ne znam, ima sposobnost da u najmanju kesu, u minijaturnu torbu, u nezamislivo malo prostora može da spakuje celu kuću. Dakle, ne preterujem, ona je za vreme rata u Sarajevu, umela tako magično da pakuje pakete koje su slali preko Crvenog krsta, iako nisu bile dozvoljene nikakve čvrste stvari, poput miksera ili pegle. Zahvaljujući njenom talentu, mi i dan danas imamo tadašnji usisivač ili na primer mikser za prah šećer. Nažalost, ništa od tih njenih sposobnosti nije uspelo da pređe na mene, te sam vrlo loš u pakovanju stvari. Zapravo, stručnjak sam da spakujem sve ono što mi neće uopšte trebati ili da iskombinujem stvari koje nikako ne idu zajedno. A onda kada otvorim tako spakovan kofer i ugledam šta sam sve trpao u njega, pomislim da sam imao pomračenje uma, što se verovatno i desi od tolike nervoze i uzbuđenja koje svako putovanje u meni izazove. I stvarno nije bitno da li putujem u Novi Sad, Arilje ili Rejkavik. Svaki put je isto. Ja sam ona osoba u grupi koja uvek ima najveću torbu, kofer ili neseser. A plus ponesem i kesu koju vucaram pride sa takođe potpuno neupotrebljivim stvarima.

Godinama pokušavam da se poradim malo na tom problemu, ali mi ne ide. Poslednji ozbiljan ispit za mene bilo je putovanje lou kost avio kompanijom koje je zahtevalo put sa samo jednim rancem. Ne znam da li treba da vam objašnjavam da sam danima smišljao strategije na koji način da se spakujem, a da po dolasku ne doživim nervni slom. Dakle, morao sam u maleni ranac da spakujem sve stvari koje sam nosio u naredna četiri dana. Za mene koji ne podnosim ponavljanje bilo kog odevnog predmeta ili kombinacije dva dana za redom, to je stvarno predstavljalo nemoguću misiju. Međutim, kada sam to nekako prihvatio, uz dosta tableta za smirenje, uspeo sam da uđem u avion, a da se ne rasplačem i patim zbog toga šta sam sve ostavio za sobom u Beogradu. I funkcionisalo je, nije mi falilo ništa i zapravo predstavljalo je pravo oslobođenje. Boravak u svetu sa samo tri stvari u torbi. Iako sam očekivao da mi neko na aerodromu dodeli nagradu, zlatu statuu za moj podvig, hodao sam gordo u istoj majici koju sam nosio već treći dan i smatrao sam da sam neviđeni pobednik nad samim sobom.

Bilo vam ovo smešno ili nenormalno, i sada dok gledam u prazan kofer ispred sebe razmišljam o činjenici koliko je besmisleno nositi toliko stvari sa sobom pored tereta koji svako od nas nosi u sebi, a da vam za to niko nikada nije tražio da dodatno platite ili vas optužio da imate overvejt sadržaj.

Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Nežni cvet Muva Ivan Tokin: Muva Prolećno spremanje Srećna domaćica: Prolećno spremanje Bicikl prema Leonardu 1493. Pouke iz prošlosti: Kad niste hteli bicikle…