Foto: Jordan Cetanović
U VAZDUHU · kolumna

Vest da se mlada devojka ubila odjeknula je Beogradom. Bio je ponedeljak, početak nedelje, ljudi su se vraćali svojoj rutini nakon vikend predaha i trčali za svojim obavezama, a novinari su imali vruću temu za naslovnu stranu, koju će sada nekrofilski da razvlače u nedogled.

Oni koji su je bolje poznavali postavljali su tužne statuse na svoje profile, Instagram je bio preplavljen njenim predivnim osmehom i porukama kako je uvek bila pozitivna i vesela, međutim kao što to obično biva, ništa nije ukazivalo na to da će dići ruku na sebe. Najtužnije od svega, nje više nema, tako je sama odlučila.

Piše: Jordan Cvetanović

Često sam do sada u životu pomišljao da se ubijem. Nekad je to bilo tinejdžersko koketiranje sa smrću i infantilni fatalizam, zaljubljenost u spisteljske biografije, a bogme nekada stvarno nisam video smisao u onome što živim. Iako znam da je život jedan i jako dragocen, i uprkos činjenici da već četrnaest godina redovno idem kod tarapeuta, nekada me obuzme misao da je najbolje da nestanem, da bi to možda bilo najlakše rešenje za svaku bol koji osećam. Postoje situacije u kojima ne umem da odreagujem kao ljudsko biće, jer mi se u većini slučajeva dešava da stvari vidim drugačijim nego što one to zaista jesu. Moji prijatelji znaju da preterujem, da previše dramim oko banalnosti, da preuveličavam, ali možda ne znaju da ja sve to zaista osećam i duboko proživljavam u sebi. Ranije sam krivio ljude što me ne razumeju ili ne čuju dobro šta govorim, danas sve više mislim da ne umem ni da objasnim kako se osećam. Ljudi vas olako otpišu i prestanu da vas slušaju kad shvate da ste upali u repeticiju i da svaki put padate na istom mestu. Teraju vas da budete jaki, iz najboljih namera, traže način da vas podignu, ali nekada je to nemoguće. Nekada, čak i najbolji među njima, ne mogu da uđu u vaše cipele i shvate do kraja u čemu je problem. A vama je loše. Subjektivno ili objektivno, nebitno.

Grozan je ovaj trend koji nam se uvaljuje kao životni diktat, a to je da uvek čovek mora da razmišlja pozitivno i bude razdragan šta god da mu se dešava. Okrenuti lepšu stranu stvarnosti, čini mi se, postoji samo kao bajati slogan u lošoj marketinškoj kampanji. Ne znam ko iole zdrav veruje u tu filozofiju, iako stvarno zvuči lepo i nemoguće. Što bi Matt Haig u svom bestseleru Reasons to stay alive rekao: „Svet je stvoren da bismo mi bili depresivni, jer sreća nije dobra za ekonomiju.” Tako se naše nezadovoljstvo neprekidno razmnožava i širi, samo što neki od nas nisu vični i ne znaju baš kako da se nose sa kontinuiranim pritiskom.

Zato prestanimo da mrzimo jedni druge. Zaboravimo da osuđujemo, jer nikada ne znamo zašto neko nešto radi. Prekinimo da donosimo olako sudove o ljudima, jer nikada nemamo dovoljno informacija. Iskorenimo predrasude, čak i kad mislimo da smo 100 posto u pravu. Ne pišimo negativne statuse i komentare. Ne pljujmo druge samo da bismo se zabavili i prekratili vreme u kafiću. Ne upirimo prstima. Ne prezirimo neistomišljenike. Ne brecajmo se za svaku sitnicu. Ne vičimo po svaku cenu. Ne tražimo od drugih da budu jaki. Ne govorimo “sve će biti u redu” i “razumem te”, ako to zaista ne mislimo. Slušajmo više, a manje gledajmo u telefon. Ne okrećimo glavu, jer nam je neprijatno. Pričajmo o svemu otvoreno, je zaboga svaka tema je ljudska. Ne zatvarajmo oči, jer nam se ne da da se bavimo time. Ne brinimo samo onda kada neko to traži od nas. Ne stavljamo telefone preko noći na “silent”. Opraštajmo koliko god možemo. Delimo patnje, ne samo osmehe. Plačimo javno zbog tuge, a ne samo zbog radosti. Pokažimo da smo ranjivi i osetljivi. Otvorimo dušu. Ne pretvarajmo se da smo dobro, ako nismo. Ne odgovarajmo floskulama na “kako si, šta radiš”.

Jedino tako možda uspemo da spasimo nekog. A i tad je pitanje, jer jedna trula jabuka je dovoljna da pokvari celu korpu.

Queen Ispovesti uživaoca pop kulture: Fredi Merkjuri i ja Prozor u dvorište Prozor u dvorište: Slađe od snova Ana Vučković Penzos Žena na ivici nervnog sloma: Starci Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Zavidim, dakle postojim · · · ·