100024520034
U VAZDUHU · kolumna

Voleo bih da sam srećniji čovek. Ne znam da li je to vaš slučaj takođe, ali nikako mi ne uspeva da budem srećan. Čak nije ni do toga da mi se ne dešavaju lepe stvari, naprotiv, samo me više toga rastužuje, nego što me raduje. Iskreno, ne mogu da objasnim kako je to moguće, jer mi često ljudi govore da bi se rado menjali za stolicu na kojoj ja sedim, ali im ja to nikako ne bih preporučio. Nešto je duboko pokvareno u mojoj glavi, kada se konstantno pojavljuje ta mračna zavesa kroz koju posmatram sve što me okružuje. Sve više verujem da to nije nikakva depresija ili melanholija, kojima sam takođe sklon, već je to neki neprekidni bes, duboko usađeni prezir ka svetu, jer stvari ne izgledaju uopšte onako kako ih ja zamišljam.

Piše: Jordan Cvetanović

Prijatelji mi u ovakvim trenucima najčešće govore da ne možeš poput deteta imati svaku igračku onda kada želiš, iako meni to baš nije jasno, s obzirom da pola stvari koje ja želim zapravo uopšte nisu igračke. Ne može se ljubav porediti sa novim Iphone telefonom. Ili deljenje intime sa odlaskom na Bali usred zime. Mislim, bar meni to nema nikakvog smisla. Čak mislim da je u tome i problem, jer je lakše prihvatiti da nemaš komad plastike po kojem klize prsti po ceo dan od nečijih emocija, kakve god one bile – lažne ili iskrene. Mada, pitanje je šta su to emocije danas. Mislim da bi to moralo malo da se redefiniše, jer dosta je upitno šta se danas podrazumeva za nekog da je emotivno biće. S obzirom da su kriterijumi opali u svim oblastima, bojim se i da su se potrebe srca kao organa značajno promenile. Toliko je postalo passe da ste uznemireni na bilo koji način, jer to prosto onespokojava ljude, čini ih dodatno anksioznima, a život je svima dovoljno težak da bismo sada tako olako razmenjivali emocije kao sličice.

Ja važim za nekog ko dosta drami. Meni se uvek čini da je to sasvim jedna prava mera moje prirode koju ja ispoljavam na dramatičniji, odnosno drugačiji način od drugih ljudi. Ne guram ništa u sebe, već delim i šakom i kapom ono kako se osećam. Ponekad mislim da je suludo što sve mogu svima da ispričam, kao da granice moje ličnosti uopšte ne postoje. Evo i dok ovo pišem, osećam se da ne postoji nikakva membrana ili filter uz pomoć kojih se trudim da zabašurim stanje stvari. Jednostavno, trenutno je tako i ne mogu da se osećam suprotno od onoga što sada osećam. S tim u vezi, ne mogu da razumem ljude koji ćute po ceo dan, ne dele ništa sa okolinom i prave se da je sve u najboljem redu. A ima dosta takvih ljudi. Stvarno ima. Žele da izgledaju da su O.K. Inače, to O.K. me najviše plaši, jer ja ne znam nikog ko je stvarno O.K. Čim čujem to O.K. kao da se slika ispred mene zamrzne na par sekundi, osmotrim osobu malo bolje i zapitam se šta nije O.K.

Sada dolazimo do mog omiljenog dela kada je otvoreno pitanje o sreći, a to je da li treba da budemo zahvalni na tome što smo živi, zdravi, imamo da jedemo i gde da spavamo. Da li je to zaista dovoljno da se čovek oseća u redu sa sobom? Zaista se to pitam, čak i oni koji veruju u takve skromne koncepte življenja, da li je zaista moguće da neko stekne taj mir u duši samo zato što ne kisne i spava u toploj prostoriji. Onako se pokrije lepo, čita neku knjigu i kao jedva čeka sutrašnji dan, jer je zdrav i čitav. Je l’ to zaista tok misli tih ljudi? Ili tu stvari odu malo dalje?

U čuvenom filmu Sati, koji ste verovatno gledali, majka objašnjava ćerki da sreća uglavnom traje nekoliko sekundi, a da onda ponovo nastavljamo da tragamo za njom, nesvesni da se ona uopšte i dogodila. Tako i ja sam, aspolutno nesvestan sreće koja mi se dešava iz sekunda u sekund, mislim da neprekidno propuštam zapravo te momente, koji treba da me lansiraju direktno u zen stanje koje će da traje onoliko koliko je Volt Dizni bio zamrznut. Međutim, ako bih ikada u tome uspeo, da se to trajanje sreće produži sa jedne sekunde na bar jednu deceniju, kapiram da bih i tada pronašao neku anomaliju, čisto da ne bude dosadno.

person-731423_1280 Žena na ivici nervnog sloma: Branka _23_0013 Prozor u dvorište: Nije lako biti ja market-3466906_1280 Ivan Tokin: Pepito _21_0053 Prozor u dvorište: Vidim ja dobro · · · ·