Vozim svoj film
U VAZDUHU · kolumna

Hodam gradom lagano, gledam ljude direktno u oči ne sklanjajući pogled, i čekam ko će prvi to isto da uradi. Dok mi u ušima odzvanja neka filmska muzika, zamišljam da me prati kamera i da je ceo život jedan povezan kadar. Sve postaje usporeni snimak, kao da svet mogu da vidim u nekom drugom formatu koji nije “ril tajm”. Jasno vidim kako se delovi ljudskog tela usporeno pomiču, kako nekome polako izlazi para iz usta ili se glava sasvim sporo okreće na ramenima, dok se kosa postepeno lepi za obraze. U tim situacijama, kada me obuzmu takva osećanja, pokušavam da smislim naslove za sve te filmske momente koji me prate u stopu. Prolaznici, ti ljudi kojima ne znam imena, ni biografije, postaju moji partneri u spontanim scenama, nesvesni činjenice da se nalaze baš u mom filmu.

Svako ima svoj scenario, svako fura nešto svoje. Ma koliko bili na zemlji i realni, na kraju shvatimo da smo glavni junaci našeg života. Jedna od mojih omiljenih igra je uvek bila izmišljanje priča o drugima, o onima koje uopšte ne poznajem, običnim ljudima koje srećem kroz dan i noć. U stanju sam svašta da pomislim, da nečije priče razvijam do ko zna gde… Odlazim toliko daleko, da samo jedan pogled na čoveka može da bude poguban. To je neka nekontrolisana radnja mog mozga, koja se odvija sama od sebe, nezaustavljivo. Jednostavno, razne izmišljenje informacije o onome što vidim dolaze munjevitom brzinom, smenjuju se kao na traci, gradeći nečije životne priče. Uopšte me nije briga da li sam u pravu ili debelo grešim, da li su drugi žrtve mojih predrasuda ili sam pak prorok koji se na ulici pretvara u terminatora. Često ne vidim stvari onakvima kakve one jesu i nemam problem sa tim sve dok to mene zabavlja.

Tako sam u stanju da običnu šetnju pretvorim u najveće tragedije ili obrnutno, da izlazak iz kuće postane američka komedija. Ponekad se i sam zaprepastim šta sam u stanju da pomislim o drugima i zašto mi baš takve stvari dolaze u glavu, ali šta da radim, kao što rekoh, to je tako. Na taj način uspevam da nepovređen prolazim pored raznih ubica, silovatelja, pedofila, manijaka, preljubnika, lopova i raznog drugog ološa. Pokušavam da zamislim tuđe stanove, u kakvim ambijentima žive, da li ostavljaju sudove u sudoperi, da li tamo ima bubašvaba, koji dezodorans koriste, s kim žive, u kakvu posteljinu ležu? Smeštam ih u određene delove grada, izmaštavam dijaloge koje vode sa svojim prijateljima, ispisujem sms-ove koje šalju ljubavnicima. Jasno vidim spiskove njihovih „history-ja“ u kompjuteru, mogu da vam prepričam sve njihove tajne za koje niko ne zna, u stanju sam da čak imitiram i njihove glasove. Pogađam kakav donji veš nose, kakvi su bili kad su bili mali, koga su maltretirali u školi, i šta su krišom jeli da niko ne vidi.

Iako su me učili da život nije film, ponekad mislim da i te kako jeste. U stvari, biti ubeđen da je ono što nam se dešava poput filma koji nas je oborio s nogu, možda predstavlja jedan od retkih načina da se dočeka kraj ove strašne i jadne stvarnosti koju živimo. Ne znajući da li će ikada zaista doći njen kraj.

univerzalna sreća Žena na ivici nervnog sloma: Univerzalna sreća Foto: Nemanja Špoljarić Ivan Tokin: Pesak San Srećna domaćica: San Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Nalazi iz detinjstva · · ·