U svom filmu (foto: Jordan Cvetanović)
U VAZDUHU · kolumna

Nikada me nije zanimalo da naučim da vozim. Ne znam kako je to moguće, ali uvek sam više uživao u mogućnosti da mene neko vozi, nego da sam sednem za volan. Možda to ima veze sa odgovornošću prema životu an ženeral, otkud znam. Ili samo ne želim da se petljam sa stvarima u koje nisam baš sasvim siguran da bih mogao da ih izvedem briljantno. A upravljanje automobilom je jedna od njih, za mene oduvek naučna fantastika. Uprkos tome što su skoro svi vozači pokušavali da me ubede i onim najgorim argumentima poput onih „zlu ne trebalo“ i „svaka budala ume da vozi“, nisam naučio da ubacim u petu ili u rikverc.

Dugo mi je trebalo da shvatim da se zapravo najbolje osećam kada sednem taksi. Sećam sam priče da je i moja prababa u Nikšiću, najviše volela sa pijace da se vrati taksijem, ali da je ostavi nedaleko od kuće, da njen muž, moj pradeda, ne shvati da i na to „baca“ pare. Još od malena, podizanje ruku u vazduh u sred saobraćajnog špica, za mene je bila šansa da umislim da sam u kakvom filmu. Sa toliko žara bih uvek hteo i da uzviknem i ono: „Taksiiii!“, međutim pri samoj pomisli bih odustajao, jer bi to sasvim sigurno bio još jedan povod okolini da me zbog nečega osudi i pogledima upozori da se mnogo ne tripujem.

Okej, istina, Dorćol nije Menhetn, ali zašto se nekada ne bismo malo više igrali u životu. Sve je toliko ozbiljno, svaki korak i susret, da malo mašte nije uopšte na odmet. Zamislite da ste neko drugi makar dok ulazite u automobil koji vozi sasvim nepoznati čovek. Baš kao što nas sirene policijskih ili kola hitne pomoći negde u daljini nepogrešivo podsećaju da ipak živimo u metropoli, tako je na neki način i vožnja na zadnjem sedištu taksija prilika da imamo sasvim drugačiji pogled na grad u kom mislimo da živimo. Iz taksija sve drugačije izgleda – i žena koja pretrčava van pešačkog prelaza i ljudi na stanici koji čekaju autobus i obasjana lica ljudi u kafićima… Kada život tako posmatrate, kroz prozore taksija, imate utisak da je sve provučeno kroz čarobni filter filmske trake u kome sve teče drugačije. Dok stojimo zaglavljeni, u središtu prometne raskrsnice i slušamo nervoznog taksistu koji drži predavanje skoro pa svim vozačima, sa lakaćom možemo da zamislimo da smo deo nekakvog kadra koji treba da bude snimljen. A tek kada padne noć ili pljušti kiša, ima li išta divnije od prizora unezverenih ljudi koji utrčavaju u poslednje slobodno vozilo ili mrtvi pijani pevuše melodiju sa radija u sitne sate.

Taksisti važe za ljude koji dobro čitaju druge ljude. Sasvim logično, s obzirom da je sedenje u taksiju kao neki vid besplatne psihoterapije. Upravo to magično sedište, poput neke nevidljive i zajebane akupunkture, pronađe slabu tačku i otvori ljude do te mere da im je svejedno šta će da kažu, jer to valjda ostaje zauvek u tim kolima. Međutim, bar vozači nisu ni pod kakvom vrstom zakletve koja bi mogla da naruši etiku njihovog posla, pa vrlo sočno šire priče o svojim mušterijama, doduše dajući im uopštene nadimke. Nije teško prepoznati takve priče, one gotovo uvek počinju ovako: „Vozim tu jednu ženu…“ ili „Imam jednu stalnu mušteriju…“ Ukoliko počnete stalno da koristite ovu vrstu usluge, kao sastavni deo svakodnevne rutine, počećete sasvim nesvesno da čitate taksiste i vremenom ćete shvatiti kada treba i sa kim možete šta da podelite. Ipak, nije svaka istina za svačije uši.

Taksi je u tom smislu zaista sveta institucija. Nekad mislim mnogo veća od same crkve s obzirom na količinu osveštane dekoracije. Ostrvo za sebe, država unutar grada. Na tom mestu mogu da vam se dese stvari o kojima niste mogli ni da sanjate. Često maštam da me bez ikakvog razloga, eto tek tako, taksi odveze na aerodrom gde me čeka privatni avion ili da poput neostvarene želje moje dobre drugarice uđem iznenada unutra i samo kažem: „Pratite ono vozilo!“

Tahiti Žena na ivici nervnog sloma: Tahićanska estrada Elizabeta I (foto izvor: google images) Pouke iz prošlosti: Tecite suze, zbog kraljice Susret sa samim sobom Utorkom na dva točka: Susret sa sâmim sobom JORDAN (Prozor u dvorište) Prozor u dvorište: Biće vam lakše ·