Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Sedim, ćutim i gledam u daljinu. Malo pričam, još manje pitam. Uglavnom slušam šta ljudi oko mene pričaju, ali to sve manje više znam. Nije da se pravim pametan, nego se ljudi previše ponavljaju. Mislim da je to zbog toga što nemamo šta da kažemo jedni drugima, a izlaz iz kolektivne nemoći se baš i ne nazire. Mislio sam da nikada neće doći trenutak kada ću reći da mi tišina prija, da bih po ceo dan da slušam melodije mira i spokoja, ali eto, izgleda da čovek nikada ne zna kada će šta u životu da poželi.

Već nekoliko dana neprekidno razmišljam kako sam nesposoban da odrastem kada ne mogu da prihvatim svet oko sebe. Jednostavno, pokušavam, ali mi ne ide. Probudim se rešen da jednom zauvek prestanem da reagujem na istim mestima i onda već do podneva demantujem samog sebe. Možda se ne trudim dovoljno, ne znam u čemu je problem. Krenem iz jedne tačke, pa se opet vratim na isto mesto. Tražeći razloge zašto smo se kao ljudi toliko pogubili i ne znamo u kom pravcu da idemo naišao sam na zanimljiv članak. Naime, muzičar Alan Donohoe i programer Steven Parker u saradnji s kreativnom digitalnom kompanijom „Free The Trees“ ponudili su svojim sugrađanima ogromni digitalni zid na korišćenje koji su instalirali na sred želežničke stanice u Brajtonu. Poenta celog projekta na jednoj od najprometnijih stanica u Engleskoj bila je da ljudi mogu da kažu svoje najdublje tajne i podele najintimnije detalje iz svog života, pošalju ih putem Twitter naloga ili Facebook strane, a onda one budu objavljene sasvim anonimno. Na taj način, putnici su imali priliku da umesto skrolovanja mobilnih telefona ili čitanja žute štampe, prilikom čekanja voza čitaju potresne ispovesti ljudi koji se nalaze oko njih. Autori ovog sociološkog eksperimenta pod nazivom „The Waiting Wall“ bili su inspirisani idejom poznatog autora Alaina de Bottona koji je predložio da se „Zid plača“ u Jerusalimu prilagodi modernom svetu današnjice i pokušali su da to sprovedu, što je izazvalo mnogo pozitivnih reakcija. Poput neke javne ispovedaonice, ljudi su želeli više nego što je i predviđeno da dele sa nepoznatim ljudima sve što ih tišti. Nemi krici u obliku kratkih poruka koji se pojavljuju na semaforu stanice, jasan je pokazatelj koliko su ljudi ne samo usamljeni, već koliko osećaju da stvarno nemaju sagovornika. Smenjivale su se razne poruke, od toga koliko neko mrzi šefa na poslu, do toga koliko prezire samog sebe ili koliko pati za drugom polovinu. Suština tih vapaja, na prvi pogled nekome može zazvučati kao nekakvo opšte mesto, ali kada ih vidite sve na gomili, pomislite: svet je stvarno u kurcu!

Šetam gradom i razmišljam gde bih postavio taj naš „Zid istine“, koji bi nas svakodnevno podsećao šta nam fali, pa mi je palo na pamet da zamene onaj sat na Narodnom muzeju, što odbrajava dane i postave nešto korisnije. Iluzorno je mislite da bi se nešto epohalno promenilo, ali ljudima bi sasvim sigurno bilo malo lakše kada bi znali da negde postoji mesto gde mogu da izbace muku iz sebe. Sve dok se taj naš kajron, po starom dobrom običaju ne bi transformisao u prostor za zloupotrebu, pa bismo sa vrha muzeja mogli da čitamo oglase lične prirode. Mada, možda i to ima više smisla od pojedinih art projekata koji se rade kod nas.

Stomaci Žena na ivici nervnog sloma: Stomaci Ruskinje Srećna domaćica: Ruskinje Trg dvoriste Geta Pouke iz prošlosti: Zatvoreni grad u gradu Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Žvakica, upaljač ·