__0_0550
U VAZDUHU · kolumna

Bude me snažna zvona Saborne crkve i već peti dan ne znam gde se nalazim. Ne znam u čijem sam krevetu, gde mi je četkica za zube, gde su mi stvari. Zapravo ima nečeg u tome kada se osećate da nemate ništa sa sobom, osim osnovnog – donjeg veša i odevne kombinacije u kojoj ste ušli u nečiji prostor. Ja sam često opterećen tom činjenicom da po svaku cenu moram da imam čistu garderobu svakog dana, ali ponekad se evo dešava da po nekoliko dana nosim isto i ništa se strašno nije desilo. Naprotiv, imam utisak da je tako mnogo lakše, jer ostavlja prostora da se razmišlja o nekim bitnijim stvarima od izbora para cipela ili košulje koja viri iz džempera.

Piše: Jordan Cvetanović

Sleteo sam u Beograd preplavljen emotivnim i intimnim talasima, koji su me do te mere odvojili od realnosti da sam pomislio da je moguće biti u potpunosti nevidljiv. Upravo taj surf osećanja koji se odvijao neprekidno u mojim mislima, zavrteo mi je glavu da više nisam bio sposoban da percipiram bilo šta osim da obavljam one najosnovnije radnje. Čini mi se da sam u pojedinim trenucima uspevao samo da dišem, tek toliko da mogu da preživim do narednog dana. Prestao sam da jedem, pijem vodu, učestvujem u životu. Izgubio sam osećaj da postojim, da se bilo šta kreće, kao da hodam, a stojim u jednom mestu. Upravo takav, konfuzan i dezorijentisan, došao sam u grad u kome sam toliko dugo živeo, željan sunca i prijatelja koje sam ostavio za sobom.

Da budem skroz iskren, premijera mog komada je bila povod, ali i prilika da ponovo vidim sve one ljude koji mi toliko nedostaju, da zaista osetim kako su, na šta im liči život posle toliko vremena. Imao sam potrebu da pretočim sve one Viber i Whatsapp poruke u živu reč, glasove i ekspresije na licu. Premijere me inače uvek plaše, jer me podsećaju na neke imaginarne svadbe, sopstveno venčanje gde nisam baš siguran da li ću izgovoriti sudbonosno „da“. Imam utisak da samo želim da se sakrijem od svih ili da pobegnem odmah, pre nego što počne ili torta krene da se seče. Često mislim da je to neki moj patološki strah od uspeha, koji su mi godinama usađivala razna iskustva, ljudi do kojih mi je stalo ili nije, prevelika očekivanja od samog sebe, otkud znam. Kao da čovek jedino ima pravo da ne pogreši, nešto tako, uprkos tome što u pozorištu dosta toga zavisi od mnogo ljudi, a ne samo od mene. Umesto uzbuđenja i radosti, aplauzi i ljudi koji vam procenjuju svaku napisanu reč, u meni izazivaju veliku anksioznost, jer ni sam nisam svestan šta sam uradio, dok ne vidim i čujem sve te silne rečenice zapisane u Word dokumentu. Tek onda, osluškujući kako ljudi dišu u sali i na kojim mestima uzdišu ili se smeju, pokušavam da procenim da li moje reči padaju u provaliju ili dopiru do ljudi, očekujući od njihovih reakcija da mi sve to kažu. A glupo je zavisiti od drugih i ne verovati sebi, međutim, premijere su mi uvek pokazatelj kakav je moj odnos prema sopstvenom radu, koliko ga cenim ili koliko sebe uopšte poštujem. Uglavnom mislim da to nije ništa posebno, to je ipak samo moj posao, kao i svaki drugi. Međutim, siguran sam da i pekar misli da pravi najbolji hleb u gradu, a i da bankar želi da pokaže da može najviše para da stvori sopstvenom sposobnošću. Teško je proceniti da li vas ljudi vole ili vam zavide, da li misle da ste pametni ili ste za njih potpuni idiot, da li vam se iskreno smeškaju ili samo ne žele da vam kažu šta misle. Ovoga puta sam shvatio da to ništa nije bitno, presrećan da sam se posle ovoliko godina totalno oslobodio tog osećanja da moje raspoloženje zavisi od tuđe pohvale ili negodovanja. Neke druge stvari su mnogo bitnije i vrednije, kao ti momenti sa prijateljima koje iskreno volite, poštujete i mislite da su najbolji na svetu. Oni su te noći mislili da sam ja najbolji na svetu i nije li to dovoljna nagrada za trud koji sam uložio? Nije li to najviše što mogu da dobijem, jer ni jedna nagrada ili zvanična statua ne može da zameni snažne emocije ljudi koji su iskreno ponosni na vas što ste uradili nešto lepo i neočekivano?

Zatvaram kofer uz zvuke zvona koja se oglašavaju već drugi put, podne je i kasnim na aerodrom. Dok taksista stiska gas preko Brankovog mosta, razmišljam da sam napokon ostario i da sasvim spokojno mogu da započnem neke nove drame. I na pozornici i u životu.

100024520034 Prozor u dvorište: U sreći leži dosada person-731423_1280 Žena na ivici nervnog sloma: Branka _23_0013 Prozor u dvorište: Nije lako biti ja market-3466906_1280 Ivan Tokin: Pepito · · · · · ·