100024520031
U VAZDUHU · kolumna

Plaši me činjenica da sve češće sedim sam za šankom. Ta slika čoveka koji sedi na barskoj stolici, dok barmen glanca čaše, vuče na tešku depru, ali svejedno, ne želim da razmišljam kakav utisak ostavljam za sobom. Ima nečeg meditativnog u ispijanju pića, okrenutih leđa stvarnosti. Sve što u tim trenucima vidim su prelepo osvetljene flaše skupih pića i mokre ruke uslužnog osoblja i pravo da vam kažem prija. U suprotnom, čim okrenete glavu, zapahne vas loš zadah čovečanstva.

Piše: Jordan Cvetanović

Ne znam, imam blagi utisak da smo svi poludeli. U poslednje vreme mi je teško da trezveno razmišljam, s obzirom da gde god da se okrenem, neko je sjeban ili izgubljen. Levitira poput balona u luna parku. Odbija se o zidove i ne reaguje. Mislim, nisam ni ja ništa bolji, da se razumemo, ali čini mi se da je ovo neka epidemija, reakcija na ono što živimo svaki dan. To više nije ni manjak para, nezadovoljstvo uzrokovano ljubavnim problemima, nemogućnost da se ostvarimo, to je sada nekako način života. Kao da je glupo da budeš dobro i da ti je okej. Valjda se zato toliko i priča o pronalaženju mira u sebi i prisutnosti u trenutku, kao da se traži nafta u kamenu. Možete da čitate koliko hoćete i da radite na sebi, ali kada izađete iz sobe, iz tog bunkera koji ste godinama gradili, onda se sudarite sa kolektivnim ludilom, gde se stvarno više ne zna ko pije ko plaća.

Sve što sam naučio o životu, nekako više ne može da se primeni kao pravilo. Nikada ne znaš kada može nešto neprijatno da te iznenadi, a ubeđen si da je u tvojoj glavi bilo drugačije. Baš je zanimljiv taj tok misli, kao da svi imamo iskrivljene slike u očima, kao da niko nema istinsku verziju života, nego samo neke zalutale fragmente. A onda ta razočaranja dolaze kao neko ružno otrežnjenje, neverovanje da stvari zaista tako stoje, kako stoje. U tom slučaju, moraš da nastaviš dalje, iako ti nije jasno šta se dogodilo. Tek vam onda ljudi oko vas kažu da su to sve videli, ali eto, nije moglo da vam se kaže, bili ste slepi i prosto je tako. Mora da se prihvati da iz nekog razloga nešto baš i ne ide kako ste zamislili ili hteli. Niste bili dovoljno u kontaktu sa sobom. Verovatno je to.

Pre nekoliko dana gledam mlade ljude koji su blokirali saobraćaj, protestuju zbog nečega, ne vidim dobro transparente, ali bune se, traže nekakva prava. Nervira me što ne mogu da pređem most na toj deonici i što moram da se vratim nazad na metro, a želeo sam da uživam u šetnji po suncu. Razmišljam da li sam u potpunosti izgubio zainteresovanost za bilo kakvu borbu ili sam samo ostario i ne vidim smisao u tom ležanju na asfaltu, osim da je zabavno da se bleji sa prijateljima, a usput se i viče. Zapravo zamišljam sve te ljude kakvi su kad odu kući, da li išta urade za sebe i svoju porodicu, da li mogu otvoreno da razgovaraju sa mamom ili tatom, dečkom, devojkom ili sve što mogu je da drže nekakav pamflet. Sudaram se sa turistima koji grupu tih ležećih ljudi vide kao atrakciju, potencijalni materijal za Insta story, sa čašom kafe za poneti u rukama na kojima je ispisano njihovo pogrešno ime.

Ništa više nije realno, čini mi se. Istina nikada nije bila dalja i skrivenija, a možda baš tako i treba da bude. Danas, više nego ikad, iskrenost zvuči kao neka lažna vest, kao da se neko zeza sa vama, a laži postaju jedino merilo realiteta. Nažalost, baš kao i ja, što sedim okrenut leđima za šankom, ne želeći da vidim šta se dešava, tako svi zajedno žmurimo na ono što nam se dešava, bežeći u neki nestvarni svet koji smo sami izgradili da bismo mogli da nekako preživimo.

Jedini problem je što više niko ništa ne zna. I može da očekuje sve. Ali baš sve. Čak i ako se desi smak sveta, ljudi neće biti iznenađeni, mirno će to prihvatiti, baš kao i sve, u nadi da će tu eksluzivnu vest imati s kim da podele na društvenim mrežama. Pa da pljušte komentari.

pexels-photo-1670467 Crna kao abonos drugari Žena na ivici nervnog sloma: Sve te vodilo k meni Foto: Katarina Popović Jeftina vožnja 000042 Prozor u dvorište: Nikad nije lako · · · ·