Radovan Vujović
U VAZDUHU · intervju

Sam finiš upravo minule pozorišne sezone doneo nam je i prva izvođenja predstave „Zmajeubice”, iz pera Milene Marković, inspirisane fenomenom Mlade Bosne, kojoj je Radovan Vujović dao poseban pečat

Budući da u Zmajeubicama glumite čak osam uloga, kako ste se snašli u tom zadatku?

Dramaturgija komada „Zmajeubice je fragmentarna, s nizom scena i songova, i zaista je bio izazov snaći se u tom mnoštvu likova i događaja. To znači da u okviru relativno kratkih scena koje se brzo smenjuju treba napraviti uverljive, a opet jarke i upečatljive likove. Ova predstava takođe zahteva jednu timsku igru svih na sceni i meni to veoma prija.

Kako izgleda stvarati pozorišnu predstavu s očiglednim širim društvenim implikacijama u kontekstu upadljivog zamora od istorije i istorijskog nasleđa?

Mislim da je zamor povezan sa skorijom prošlošću i da je nastao u proteklih dvadeset i kusur godina. Istorija naše zemlje jeste burna ali je i ispunjena hrabrošću, plemenitošću, čašću i borbom za slobodu. Konkretan istorijski događaj kojim se bavimo u predstavi nije nam predstavljao teret već inspiraciju i izazov.

I, šta je onda za vas lično, a posebno nakon rada na „Zmajeubicama, suština priče o Principu, njegovom činu i Mladoj Bosni?

Suština priče je da su se oni, za dobro drugih, svesno odrekli svega i žrtvovali svoje živote. Za slobodu, ideale i principe. Suština je u hrabrosti i istrajnosti koju su ti mladi ljudi imali. Tako nešto više ne postoji kod nas.

Pomalo nenadano, sva je prilika, zbog krupnog jubileja, priča o Principu i Prvom svetskom ratu postala je novi izvor nacionalne surevnjivosti; kako onda sačuvati Principa i te stranice istorije od naleta neracionalnosti, sentimentalizma, pa i estradizacije?

Naš narod voli da se deli, raspravlja i svađa šta god da je u pitanju. Nebitno je da li je to Sarajevski atentat, fudbalska liga, novi šou na TV ili bilo šta drugo što je aktuelno. To je slučaj i sada, godišnjica tog događaja ga je dovela u fokus i nametnula ga kao predmet rasprave. Ja mislim da će to uskoro proći, a da je Principa i Mladu Bosnu od estradizacije istorija odavno sačuvala.

Imajući u vidu vašu radnu biografiju, moglo bi se reći da ste već sada jedan od nosilaca repertoara JDP. Šta prepoznajete kao primarno u takvom stanju stvari – izazov, napor, nadahnuće ili stalno proširenje područja borbe?

Lepo je kad ste jedan od glumaca koji nose repertoar Jugoslovenskog dramskog pozorišta. To znači da vas ljudi žele u svojim predstavama i da im se dopada kako radite, i to je nešto o čemu sam maštao još kao student. Postoje dani kad čoveka stigne umor i kad je teško naći inspiraciju i motiv da se ponovo i ponovo izađe na scenu, ali tad pomislim da sam ja glumac, i da je to moj motiv i inspiracija da svaki put dam sve od sebe.

Kako se da čuti ovih dana, „Vojna akademija verovatno dobija je još jednu sezonu. Hoće li i vašeg lika ponovo biti tamo?

Ja o nastavku „Vojne akademije” još uvek ne znam ništa konkretno. Bilo je nekih planova u jednom trenutku, ali nisam siguran šta će od svega toga biti.

Šta možemo u skorijoj budućnosti da očekujemo na planu vaših novih uloga?

Budućnost je u našoj zemlji poprilično neizvesna i teško je planirati. Tako je, nažalost, i po pitanju projekata u kulturi koja je trenutno u Srbiji zanemarena i skrajnuta do granice paranormalnog. Postoje planovi za pozorište i neke dve serije, ali je sve to još uvek pod znakom pitanja.

Olle Bergman Ole Bergman: Beograd u mom srcu Korina Sabau Korina Sabau: Pažljivo gledajte – književnost je svuda oko nas! Stefan Bošković Stefan Bošković: Umetnost sušija Milan Nešković Milan Nešković: Ako se ne promenimo, nećemo opstati ·